Još jedan adrenalinski vikend

Volim puteve koji vode na sever, u Vojvodinu. Tu je moja duša srećna i to je moj izbor.
Južni pravac mi ne prija. Ne umem ja ta brda i ne razumem jezik, kao da sam u drugoj državi. Sve je u redu, sve je to Srbija ali eto, pošteno kažem, meni ne prija.

Put me je poveo u Niš. Radovala sam se onome ko me tamo čeka, više nego bilo čemu. Iznajmili smo stan u centru grada, da ne moramo da pomeramo auto što i nije bilo potrebno. Sve je na 5 minuta udaljenosti, pa i železnička pruga. Zvuk vozova je to dokazao vrlo eksplicitno. Stan u prizemlju, graja u dvorištu, prilično bučno. Poželeh da otvorim prozor u kuhinji, računam, možda tu niko ne može da viri i imam šta da vidim. 


Da je, bar, nacrtano nešto pa da se gost nasmeje... Večernja šetnja po centru Niša nije bila nešto što bih volela da ponovim. Osim centralne gradske ulice, natrpane suncobranima i baštama, u 20h na ulicama je jedva bilo ljudi. Jedna, u centru, bez igde ikoga, upaljenog svetla u kućama, soliter od desetak spratova sa pet osvetljenih prostorija odavali su utisak grada bez ljudi. Ako je tako u petak veče a leto je, ne želim da znam kako je kad pljušti kiša.

Jutro nas je povelo ka Dimitrovgradu i granici sa Bugarskom. Pred nama je bio put od oko 280 km. Reklo bi se, tri sata lagane vožnje ali avaj. Interneta nije bilo već na izlasku iz Niša. Dobro, bar nema gužve na putu, valjda neće biti gužve ni na granici. Samo sat i po čekanja iako je ispred nas bilo desetak automobila. Na ulasku u Bugarsku, prvi utisak neljubaznosti je bio kod prodavca vinjete. Sledio je put bez asfalta, čini ga kocka, brzina vožnje max. 30 km/h. Smenjivali su se brdoviti predeli, prema Sofiji ali i dalje, prema gradu Vratsa. Tu smo se uputili na drift trke, finale ovogodišnje sezone. 

Ulazak u Vratsu je bio široki bulevar. Pojma nismo imali kuda da idemo, ideja je bila da pitamo nekog prolaznika. U desetak minuta vožnje sreli smo troje ljudi na ulici. Objašnjenja na bugarskom nismo baš razumeli osim kad je taksista tražio 3 leva, da ga sledimo do našeg odredišta. Nije to Las Vegas, iz principa ne damo, pronaći ćemo sami i bi tako. Karting staza bila je prilagođena drift vožnji, kvalifikacije su taman završene. Obišli smo bokseve i ekipe naših takmičara i uputili se na tribine. Hotel smo, takođe, pronašli metodom vožnje po gradu i pogađanja gde bi mogao da bude. 

Bračnim krevetom se smatralo nešto širine malo jače od metra. Možda tu može da spava dvoje trogodišnjaka, dvoje odraslih Srba ni da dremne ali dočekali smo nedelju, dan kada se vozi finale. Ulicama Vratse već smo se snalazili kao domaći. U svakom gradu ima šta da se vidi, ta ideja nas je vodila i ovaj put. Centar grada je raskopan tamo gde nije betoniran. 



Kao da smo to već negde videli, hrabro smo se uputili u šetnju. Nedelja, podne, gužve bez. U par otvorenih prodavnica nismo pronašli ništa osim prilično nadrndanih prodavaca. U redu, popićemo kafu i idemo na trku, to je bio plan. Dobro kafu nismo dobili u krilo. Julija, namrštena konobarica nije bila domaćinski raspoložena iako su dve kafe i dve flašice vode koštali kao u centru Pariza. Jedino, čega ću se sećati iz ovog grada, je planinski masiv iznad. Stanište orlova i park prirode, Vračanski Balkan.



Sama staza bila je izazov za driftere. Start je bio prilično udaljen od tribina pa nije baš bilo pregledno. Tribine prepune, cvrčao je beton ispod nas. Miris vrelih guma, adrenalin u skoku i drift vožnja bili su glavni razlog našeg dolaska. Naši momci su ispali iz kvalifikacija, pre polufinala. Pobedio je Bambis, vozač iz Grčke. Drugo i treće mesto osvojili su bugarski takmičari. Postrojena tri osvajača nagrada pozirali su ispred publike, spremni da njihovi vozači dobiju pehare i okupaju šampanjcem i sebe i vozila.





Koliko su, za nagrade, zaslužni vozači, toliki deo slave mora da se da i vozilima. Drift vozila imaju specijalne performanse, izduve, karoserije, prozore... Nama, koji volimo um na drum, srce je na mestu kad se oseti miris i čuje zvuk cepanja vrelih guma ali su divni i momenti kada se proglase pobednici.




Još jedna drift sezona uspešno je završena. Bambis, Lukanov i Atanasov osvojili su prva tri mesta a četvrti je imao tehnički problem u polufinalu. To ne znači da je bio slabiji vozač, naprotiv. Sjajni su to momci. Ni u jednom sportu nisam videla toliko fer pleja između samih vozača, bez konkurentske sujete i mrštenja na druge takmičare. Na driftu su ljudi koji vole adrenalin, miris benzina, škripu guma i deljenje radosti sa istomišljenicima. Nađe se i po neko privilegovan, da se slika sa pobednikom i njegovom Pobednicom. Kada porastem, na temu drifta, volela bih da budem aktivna bar koliko ona, koja ne skida pogled sa svog šampiona, pomaže u pripremi i hlađenju vozila na startu, ima je svugde po stazi. To je ljubav, kada dvoje sličnih dele ljubav pa i prema ovakvom adrenalinskom sportu. Čast mi je bila da budem u njihovom društvu.




Osmeh pobednika govori u kakvom je društvu.

Moment of The Race je posebna nagrada, kako joj ime kaže. Da mogu, nagradu bih dodelila jednom tati iz publike koga sam, dva dana, viđala na tribinama. Sa njim su bili sinovi, dečaci od možda 8 i 12 godina. Stariji je u kolicima, slabo pokretan ali vidno zainteresovan za dešavanja na stazi. U momentu kada su oldtajmeri bili parkirani i omogućeno publici da siđe i pogleda ih, tata je svoje sinove poveo na stazu. Srce mi se ispunilo radošću. Invalidska kolica i dečak u njima, bila su parkirana među vozilima na stazi koja je mirisala na vrele gume. I njegovo vozilo ima četri točka i bilo je ravnopravno sa šampionskim. Za nekoga, možda neprimetno. Za onoga, ko ume da vidi radost, momenti koji pune srce.

Predstava je završena, cirkus se pakovao da ode iz grada. Pred nama je bilo raspremanje staze, pakovanje za sledeću sezonu i šest sati puta do kuće. Nikad mi put nije prošao brže. Drift me je otrovao skroz, obzirom da volim i drum i moćne mašine i vrele gume to uopšte nije iznenađenje. Došao mi je kao novi kvalitet i izazov zajedno sa onim koga volim. Sve više sam sigurna da se, oni koji se traže, pronađu. Samo je pitanje da li se prepoznaju. Na našu ogromnu radost, mi smo uspeli.

Do sledećeg proleća, drift se povlači sa takmičarskih staza. Nadam se da će, neki drugi vozači, da shvate zašto drift nije za ulicu i za "obična" vozila. Jesen kuca na vrata, dolazi polako mirniji deo godine. Želim vam da ga provedete zdravi, veseli i nasmejani, sa onima koje najviše volite a u drift publiku ste dobrodošli idućeg proleća.

Foto: moja lična arhiva, Vratsa, Bugarska, 31.08.-01.09.2019.







Comments

Popular posts from this blog

Đurine vragolije

Bez šećera

O trulim jabukama