Priče iz drugog braka XXX

 Da li se vreme, od Žarkove smrti, merilo satima ili vekovima? Ne znam. Znam samo da je bila nedelja ujutru kada sam, u sred predsoblja, na podu videla Žarkov češalj. Onaj malecki, što su nekad muškarci nosili u prednjem džepu sakoa, za svaki slučaj.

Taj češljić sam mu kupila ja, iz zezanja, kada smo bili na šabačkom vašaru a dunuo je vetar tako da nam je glave odšrafio. Žarko se smejao mom pokušaju da sredim frizuru prstima. "Eto, da si ti prava dama, imala bi kod sebe i ogledalce i češalj a ne ovako napamet da nameštaš kosu", rekao je moj voljeni. "Eh, da si ti pravi gospodin, imao bi u džepiću sakoa češalj, pa bi moja frizura začas postala savršena", odgovorila se i propela na prste, da ga poljubim. "Sako mi je ostao pored klavira a na teksas jakni nemam džep. I lepa si, da znaš, i tako čupava". Komad plastike na podu predsoblja me je okrenuo naopačke po svim osama. Nisam imala vremena da razmišljam o mogućnostima kako je češljić, i odakle, stigao na pod kada sam sve Žarkovo odavno spakovala. Sedela sam na podu i plakala kao da se svet srušio.

Ništa njegovo nisam spakovala. Ormar je bio pun. Baš kao kada bi Žarko otišao na službeni put a ja se potrudila da sve operem i ispeglam i složim kako valja. Mislim da sam satima sedela na podu i pričala sa plastičnim češljem i jednom vlasi Žarkove kose, koja je ostala u njemu. Držala sam ga na kolenu i gledala kao relikviju. Kao najveće svetsko blago, taj češljić sa šabačkog vašara, kupljen na tezgi garavog prodavca koji je jeo vašarski pasulj iz plastične činije. Sto vragova u meni je poskakalo, sto hiljada sećanja se pokrenulo kao lavina koja preti da zatrpa svaki trag života ispod brda. Otpuzala sam do Žarkovog ormara. Klečala sam na podu i, u sebi, tražila snagu da ga otvorim. To poslednje svetište koje miriše na njega, na ljubav i na sreću.

Teget odelo. Kupio ga je za Jovaninu svadbu pa se, u poslednji čas, odlučio da ga ne obuče. "Udajem ćerku, ne ženim se ja, mladoženju neka žulja kravata a ja ću da idem kako ja hoću", bila je njegova odluka u zadnji čas pred polazak na Jovanino i Đoletovo venčanje. Siva ski jakna. Ona u kojoj je ostala i njegova kapa, od kad smo poslednji put zajedno išli na sneg. I leva rukavica, u drugom džepu. Pod konac su bile okačene ispeglane košulje a na polici složeni džemperi. Samo nigde više nije bilo Žarkovog mirisa. Nigde. Ni u jednom komadu njegove odeće ni u peškirima, smotanim čarapama, nigde. Na dnu ormara je bila kutija od patika koje smo kupili dan pred njegov put u Crnu Goru. Ne znam zašto sam kutiju izvadila iz ormara i gledala je kao da je kriva za sve. Šutnula sam je, besno. Bila sam ljuta na Žarka što je umro. I to je bilo sasvim OK.

Tu noć sam provela u krevetu okružena njegovim stvarima. Ujutru sam se probudila još tužnija nego predhodne večeri. Odvojila sam par komada njegove odeće a ostalo sam spakovala u dve kutije od banana. Za njih sam morala praktično da se otimam iza Maxija, sa onima što uzimaju sve što može da se reciklira i proda. Ne, nema šanse da ću Žarkove stvari da ostavim pored kontejnera, da ih neko razvlači niz ulicu. Odneću ih nekome kome će dobro doći i ko neće da plače svaki put kad bude video njegov teget džemper sa rombovima. Dobro, ostaće i taj džemper i njegove papuče i još dve gomile stvari, predomislila sam se. Nisam još spremna da se odvojim od svega njegovog. I užasno je teško sve to. Dve kutije pune stvari sam spakovala u auto i krenula nikuda. Vozila sam se po Beogradu kao luda, bez cilja. Malo sam plakala pa sam malo pevala i smejala se, malo sam pričala sa zamišljenim likom sa zadnjeg sedišta. Manastir u koji sam pošla bio je na drugom skretanju sa desne strane glavnog puta. Pogledala sam se u retrovizor pre nego što sam se parkirala. Izgledala sam kao uplakano čupavo čudovište.

Ništa se ne razumem u crkve i praznike. Buka u mojoj glavi je postajala sve jača. Pritisak, skoro ne izdrživ. 

"Ako želite da kupite sveće, sada ću doći, samo da uključim zvona", reče glas ženske osobe koja se nije videla. Kako to misli, da uključi zvona? Zar zvona ne zvone kad neko cima one konopce u zvoniku, pa golubovi polete uspaničeno? Ne? I to radi na struju? Bože svašta, razočarenja su kao iskušenja, na svakom koraku. Ubrzo se pojavila žena bisernog osmeha. Zbunila sam se kao kad me je nastavnica istorije poslala, onomad, da iz susedne učionice pozajmim kredu a ja sam joj donela sunđer za tablu. "Imam pun auto muške garderobe, da li znate kome bih mogla da je poklonim?", upitala sam je. "Sačekajte, pozvaću Jovana".

Utom je u crkvu ušao oblak parfema a zatim i čovek. Od glave do pete u crnom. Očiju crvenih i otečenih. I on je, baš kao i ja, imao problem da nađe reči i progovori. Dok sam čekala da se pojavi Jovan, kupila sam malu voštanu sveću i pošla da je zapalim. Čovek je stajao pored mene a pogled mu se gubio negde pod crkvenom kupolom. Pomerila sam se do mesta gde se ostavljaju sveće za upokojene. Vruć vosak mi je kapao po prstima a ja ništa nisam osećala. Ništa. Celo moje biće stalo je u plamen te svećice. Spakovalo se baš kao da je taj plamen poslednje zbogom Žarku. Nisam htela da tako bude. Vosak je lagano curio po mojim prstima, naviklim na njegovu vrelinu. Ljubavi, ovo je za tebe. Neka ti duša nađe put gdegod. Komad po komad mene se raspadao zajedno sa dogorevanjem sveće. Slomila sam se, po ko zna koji put. Osetila sam nečiji pogled na temenu. Radio je svirao našu stvar.

Iz dremke me je trglo kuckanje u staklo. Čovek u crnom je stajao pored mojih vrata. "Da li ste dobro, gospođo?", pitao je pre nego što sam stigla da otvorim prozor. Jesam. Nisam. Ne znam koji od ta dva odgovora je laž. "Sve je u redu, hvala. Čekam da prođe pljusak pa da krenem. "Već četiri sata sedite i ne pomerate auto a ja nisam hteo da Vas uznemiravam ranije. I sam plačem u kolima, često. Ne da me neko ne bi video već da mogu da urlam i svađam se sa Bogom što je umro moj sin".

Gledali smo se kroz prozor automobila, otvoren dva prsta. Izašla sam iz auta i umotala se u Žarkov džemper čvršće. Mora da je negde padao led, čim je toliko pala temperatura. Stajali smo u bari između dva auta i ćutali svako svoj bol. 

Foto:  lična arhiva