Posts

Showing posts from April, 2017

Život, muzika i pravila

Image
Imam dovoljno godina i lične slobode da mogu da pravim izbore. Odnosi se na lični i virtuelni svet. Nekada sam laganje smatrala zabavom za petogodišnjake, dok se nisam (trnovitim putem) našla u situaciji da samu sebe demantujem. Daleko bilo da svi mislimo isto. Prosto, šta mi ne prija i ko mi ne prija, ne trpim. Ni cipelu koja me žulja, a još manje čoveka zaglibljenog u svoje sektaške stavove. To nema veze sa religijom i verom. Sektaškim smatram svaki stav koga se neko drži kao pijan plota, a bez argumenata. Bilo je dana kada su mi takve diskusije bile zanimljive. Sada me baš ne pale. Čašu je prepunio Beogradski maraton i veličanje istog, kao manifestacije koja propagira zdravlje. Manite se brige o mom zdravlju, a birnite o tome što ne mogu od tačke A do tačke B, jer je Beograd u vanrednom stanju. Peške neću 20 km, svakako. Vanredno je, jer je sa jedne strane par hiljada ljudi koji trče i podržavaju, a sa druge strane su oni koji moraju da žive i tog dana. Super je ta posvećenost kra…

Za NN

Image
Jednom, kada se ti i ja budemo ljubili... Onako kako smo se, odavno, dogovorili...
Hoću da stojimo po sred njive sremačke. Ili u polju kukuruza. Ti da budeš lep i mlad, a ja ostarela, sedokosa. Bosa. Da miriše zemlja. Da se tu posadim i ostanem kad te poljubim i kad me poljubiš, da se uzemljim i nađem.
Eto tako te zamišljam i to si mi u meni. Možda nisi slobodan za ljubljenje. Onda, neka to bude majušni poljubac u kukuruzima, da niko ne vidi i ne kaže... Ljudi svašta pričaju. Neka.. Ja hoću samo taj jedan. Da me okrene u Univerzumu. Da kroz njega, u galopu, prođu hunski konjanici. Da me oprlji vatra spaljenih naselja i osetim dah umornog ratnika.
A, nisam mislila sve ovo da ti pišem, nego je samo došlo. Tako me radiš. Čudno, veličanstveno. Samo.. Ćuti. Nemoj glasno. Ljudi svašta pričaju. Ne da bi druge učinili manjim, nego sebe povećali u svojim malim oketima.
Samo da stanemo na sremačku zemlju.
Samo par sekundi.
Samo me.. Zavrtiš.. Istorija mi prođe kroz misli.
Drhti zemlja od topota…

Pošto košta s(a)vest

Image
Ne postim. Farbam jaja da to ne bi radila staramajka, pa da podlivenu farbu za jaja čistimo iz kuhinje do jula. Nisam verujuća, mislim da se to tako zove.
I živim. Dan za danom. Poštujem ko jeste, poštujem tradiciju i imam svoje kanale za komunikaciju sa višim Energijama. Ne treba mi za to crkva, ni pop. Nikad nisam mogla da skapiram zašto se crkva ne odriče mermera i pozlata? Zašto čike sa bradama voze jako skupe automobile? Ne želim da se pomirim sa identifikacijom dobrote i šnicle u tanjiru. Niti ću da budem bolja osoba, niti poštenija, prema drugima saosećajnija ako na dan sveopšteg posta jedem krompir ili roštilj. Ne želim da postim zato što je neko rekao da to tako treba ili mora. Postiću ukoliko zaista verujem u cilj i svrhu posta. Za sada, ne verujem.
Crveno slovo i "ne radi ništa". Mogu to da razumem desetinu vekova pre ove 2017., ako je to bio način da se kontroliše masa. Moj um uporno odbija da ne treba da perem veš u mašini na dan kad je, u crkvenom kalendaru, c…

Ono kao u Parizu

Image
Rendala sam jabuke za lenju pitu i gledala kroz prozor.
"Što se mi više ne volimo kao pre, m?", - rekoh glasno ali ne dovoljno glasno da bi me čuo, zadubljen u trosed.


Odgovora bez. Sve sa rukom u činiji sa rendanim jabukama ušla sam u dnevnu sobu. Napolju je sipila aprilska kiša. Jedan od prozora u dnevnoj sobi bio je odškrinut, tek da se oseti miris proleća. "Ko se, bre, ne voli kao pre?", - promrmoljao je između jastuka. Ovi praznici kvare ljude, svega mi. Dovoljno je dva dana ispasti iz ludog ritma života i glavu napune lude misli. "Pa, mi. Zašto ona lepota udvaranja, sa početka veze, ne može da se zadrži i povremeno osveži?" - pitala sam glasno sebe, ne njega. On je romantičan ali samo o zvaničnim prilikama, kad treba da se slikamo ili tako nešto.  "Lutko, imam sjajan plan!", - poskočio je da se trosed pomerio. "Oblači jaknu, idemo!"
Kud idemo, a jabuke, a pita? To će patuljci da naprave, verovatno. Ni sama ne znam otkud mi ideja da ubrz…

Zaboravih naslov

Image
"Šta praviš za praznike?"
Pitanje koje muči domaćice, ovih dana. Nije lako usaglasiti želje ukućana sa mogućnostima novčanika. Jedan voli jagnjetinu ali žena mu ne pravi sarmice od jagnjeće maramice onako kako ih pravi njegova mama, pa bolje da ne pravi uopšte.
Druga se bekelji na miris jagnjetine, treći se poziva na prava mladih jaganjaca. Neki ne vole kuvana jaja, drugi neće da poste, treći opet po svome, četvrti će leba i paštete.. Svako ima svoje želje a domaćice šize. Moja mati, već par dana prevrće kuvare, u potrazi za idealnim jelom za veliki praznik. Ne sporim praznik onima koji ga tako doživljavaju. U mom sistemu praznik je svaki dan kad nisam na poslu a budem sa onima koje volim, da ne ponavljam. Poštujem tradiciju, sve je to super, ali nisam ni domaćica ni mega vernik. 
Pred pijacom me je, jutros, prepala neka tv ekipa. Svi zajedno nemaju godina koliko ja. Što baš mene i što baš ujutru, kad jedva pogodim da izađem iz autobusa i uđem u kancelariju, sa kratkim obil…

Devetiaprildvehiljadesedamnaeste

Image
"Šta si legao tu, hoćeš tu da mi umreš, a?"  Bolničar ima tri kubna metra i frizuru kao Kusturica. Ne znam da li je strašnije kako izgleda ili kako te pogleda. Tri kubika u beloj uniformi uopšte nije prijatan prizor. Podseća na Indijanca iz "Leta iznad kukavičijeg gnezda". 
Na podu, ispred ambulante br. 8, leži sklupčan čovek. Skitnica, čini se. Kuka i previja se u bolovima. Rekla bih da se poznaju. Ulazi u ambulantu, vidno odomaćen. Izlazi čio kao stršljen koji je uleteo u sobu, niko ga nije zgnječio i konačno je pogodio prozor i izlaz u svoj svet. Hodnik urgentne medicinske službe dobio je mesto za novog posetioca. Ostao je samo vonj čoveka koji se dugo nije kupao. Tu smo gde smo. Nedelja je popodne. Niko nije došao jer nema šta da radi. Svakoga je muka poterala, lična ili nekog koga voli. Gužva je tolika da vazduha nema. Samo mirisi krvi, znoja i straha. Sve nas puca adrenalin. Neki tiho stenju od bolova. Neki glume masovnost. Svi imamo svoje razloge.
Desilo se…

The Versatile Blogger Award

Image
I dalje nemam pojma kakve nagrade i šta, samo me blam da me kolege blogeri nominuju za nagradu a ja ne odgovaram. Nisam lenja, mame mi, samo ne stižem. Jesam ja Žena godine ali prošle, za ovu još moram da poradim koješta.
Sada je red da se poštuju i pravila igre: Zahvaliti se blogeru koji vas je nominovaoNominujte do 15 blogera (možete manje ali ne više) i obavestite ihPodelite sa svima 7 činjenica o sebiObjavite sliku nagrade u svom tekstu i ova pravila


Inače sam sva po pravilima, pa da i ovo poštujem kako red nalaže.

Hvala Nedi Drajić Petronić, Jeleni Dilber i ostalima koji su me nominovali. Zalagaću se za mir u svetu i tu kreću suze krokodilke... Ili već nešto prigodno, trep, trep.

Iskreno, najzanimljiviji mi je ovaj deo o 7 činjenica o meni:

Mnogo psujem. Jebiga, to je tako i neće se menjati. Ne umem da uvijam reči u šećer a nije ni zdravo.Nemam ambiciju da budem najbolja i savršena. Ni mama, ni žena, ni na poslu, ni u prijateljstvu. To sam što sam pa ko preživi, idemo dalje.Ne vol…