Um, drum i ostalo

Dragi dnevniče,

Evo kraćeg izdanja šta želim da uradim pre nego što umrem:
(Ne planiram da mrem uskoro, nego da mi ovo bude podsetnik)
Promenim firmu u kojoj radim od prošlog vekaOdem na krstarenje mega brodom, što ima svakakve sadržaje pa zaboraviš da si na brodu, dok ne počne da toneDa me na pijaci TV ekipa pita sta mislim o ceni paradajza i mladog krompira, a ja razvučem kez pa im kažem da nisam odavde Letim borbenim avionom, da se okreće i budem onako naopačkeDa se obučem u šareno i prošetam Njujorkom, to je tamo cool a ovde je seljački... valjdaDa napravim tortu, jestivu i da može da se seče a ne juri supenom kašikom po tacniGodišnji odmor da provedem u kolibi, u šumi, u dvoje. Da nema struje ali da ima vode, ako to jedno bez drugog može da radi. Kad bolje razmislim, neka to bude fensi brvnara da saunom i tim perverzijama, kad maštam neka bude za sve pare!Da dočekam unuke i opet se igram sa lutkama i autićimaShvatim kako kompjuter radiDa naslikam ogromnu sliku i da niko ne zna šta…

Posvećeno Vladi koji nije mornar

Pred kraj prošlog veka upoznalo se dvoje mladih. Ona sa kontinenta, puti belje od njeguškog sira. On primorac, mornar. Gledali se, zagledali pa rešili da broje zvezde. Nije im smetala bura koja je te noći brisala sve sa priobalja, ni slučajni prolaznici, ništa.. poljupci su ih omađijali. Ona je gubila tlo pod nogama ne znajući da ga brod čeka u Đenovi, i da se njena sreća zavrsava u noći kad je i počela. Ljubili su se bez daha, kao da nema sutra, kao da ništa na svetu ne postoji. Razišli su se u zoru dok su ribari pakovali mreže u čamce i rasprodavali ulov krmeljivim turistima iz kampa, uz obostrano “Čućemo se” zapečaćeno još jednim poljupcem.
Čekala je poziv. Mislila da joj udara čeznju, da je to ona stara igra mačke i miša koja postoji još samo u romanima za plažu, da čeka dobar trenutak. Noć je bila bez sna, za oboje. Trudio se da ne misli na nju. Čekaju ga meseci na brodu i ne treba mu zaljubljivanje, pogotovo ne u kontinentalku koja je tu sad i nika…

"Mama, šta bi ti uradila da postaneš direktorka naše škole?" - radoznalo me pitala Ana. U istu školu sam i ja išla pre okruglo 30 godina.
Nije mi trebalo puno vremena da odgovorim. Kao da su odgovori čučali spremni. Sela mi je u krilo, zagrlila me i čekala odgovor. Koliko god sam se trudila da budem kratka, odgovori su navirali sami. "Prvo i osnovno, čim bi me proglasili za direktorku škole, spustila bih se niz gelender sa prvog sprata do prizemlja. Dupetom napred." Dete u šoku, da li sam ozbiljna. "Naravno da sam ozbiljna, odavno to želim, ali je uvek bila gužva. Ako bih pala, povredila bih par đaka i tetkica, pa bih iskoristila ovu svečanu priliku da ostvarim svoju želju". Smejemo se do suza, obe zamišljamo kako bi to izgledalo.
Ovo je spisak šta bih još uradila, bez odlaganja:

Uvela kodeks ponašanja i oblačenja, posebno učenica i učiteljica.Napravila koncert Partibrejkersa u sali za fizičko, za roditelje učenika. Današnja deca imaju drugačiji muzički u…

Društvene mreže, kao i sva ostala umrežavanja ljudi sa različitim mišljenjima, imaju svoje dobre i loše strane. Generalno, sve dok mi pričinjava zadovoljstvo da pišem, ja ću to da radim. Ostatak planete može i ne mora da čita, kao što i u svemu ostalom ima izbor da li hoće ili neće. Posebno osobe sa egom tri broja većim od širine struka. Neke ljude baš pali da iskažu svoje mišljenje o mom mišljenju, onda kad ih niko za to nije pitao. 
E, problem nastaje kod onih koji bi i ne bi. Virnuli bi šta se tu dešava, ali bi isto tako da ostanu van tog toka. Ne mere, rođaci, ne ide da se prdne a da ne zasmrdi. Nemam problem sa tuđim mišljenjem, naprotiv. Čim svoje misli stavim na javno, svesna sam da ima onih kojima se sviđaju, ima dupeuvlakača, ima onih koji ih shvataju da su njima upućene samo zato što im fali neki delić koji u mojim mislima nađu, pa sebi daju na važnosti da su prozvani. Bez brige. Šta kome imam da kažem, to su ljudi u mom okruženju naučili, kažem jasno, glasno i nedvosmislen…

Postoje dva pitanja koja će uništiti civilizaciju.
"Šta da kuvam"? "Šta da obučem"? Jednako su besmislena jer se uvek nađe nešto u šerpi, i uvek se nešto obuče jer je kažnjivo izaći na ulicu gologuz. Ili, bar mislim da jeste. Nekad sanjam da gola izlazim iz stana, i to uvek niz stepenice, ali se ne sećam da li je bilo novčanih kazni.
Veza između ova dva pitanja je, naizgled, nevidljiva. Od ovog prvog uglavnom zavisi ovo drugo. Kalorije nisu mala stvorenja koja žive u ormarima i sužavaju našu odeću dok spavamo. Ne, ne, ne. Trpamo ih prvo u svoje hipermarketske korpe, pa torbe, pa ih vozimo do kuće brižno, nosimo uz stepenice, pakujemo u frižider, ređamo u šerpe... Da bi uživali u plodovima svog truda i suda. Nisam od onih što naginju ka anoreksiji ali kao pazim šta jedem. Za razliku od onih što se goje "od vazduha a ništa ne jedu" ja volim punu trbu. Već neko vreme ubeđujem sebe da je hrana koju jedem super samo obarena, sir bezukusan, meso krto. I šlogira…

Bio je vojni pilot, sve dok nije prešao u JAT, neke davne godine sredinom prošlog veka. Mlad, naočit oficir, ponosni otac dva sina i suprug jedne divne žene. 
Moja prva sećanja dosežu do zlatnih epoleta njenove kapetanske uniforme. Besprekoran, prelep, plavook, mirisao je na KENT i Old Spice. Ne znam da li sam mu se više radovala kada se spremao za put, ili kada bi se vratio. Bila sam najlepše obučena devojčica u Paviljonima. Tečina princeza. Nekom mnogo davnom prilikom obećao je da će mi doneti šarenu lažu. Uvek, ali uvek, sam mu naivno verovala. Očekivala sam neko čudo, do tada neviđeno u mom dečijem svetu. Dobila sam papirni fišek pun čokoladnih dukata. Da su bili od čistog zlata, ne bi mi bili vredniji. Nikad nije pričao o problemima u toku leta, bio je uvažavan od kolega, o njemu je svako govorio sa osmehom. U kuću je donosio samo dobro raspoloženje.
Volela sam da ga pozovem pred put. Tada bi mi obećao da će da mi maše iz aviona, čim polete. Obzirom da i danas živim na istom mes…

Kad je Klerk Gebl palio cigar, ženski deo planete je padao u trans. Šmekerski pogled preko brčića, e, to je bio frajer. Niko nije obraćao pažnju na njegove klempave uši, samo na to kako pali cigar i kako je frajerčina. Jedan je Klerk Gebl.
Nekad su muškarci ličili na muškarce. Nosili su šivena odela. Žene su bile žene. U haljinama, sa uvojcima duge kose ili sa kratkim, damskim frizuricama. Tufnasti dezeni i suknje punog kruga ocrtavali su ženske obline tako da su muškarci širom sveta uzdisali i želeli baš njih. Kod kuće su imali svoje domaćice aromatizovane dečijim bljuckanjem ili zaprškom. Deca su terala točkove, pikala fudbalicu i krljala komšijske trešnje i ustajala posle padanja sa drveta, kad se brkati komšija u treger majici pojavi na prozoru. Nedelja je imala neki svoj šmek, koji ni jedan dan nije uspeo da dostigne. Kuvala se prava supa i ručak je imao tri faze plus obaveznu dremku. Popodne je mirisalo na vanilu i na mir. Na zagrebačko Nedeljno popodne, sa zvukom glasa Saše Zale…