Um, drum i ostalo

 Što ja volim da postavljam Google dijgnoze sebi! Evo, boli me stopalo. Posledica nekih štikli, 50 godina, težine, visine, trčanja po Beogradu, posledica svih pešačenja zbog štrajkova i ne ispunjenih očekivanja. Nije to ništa dramatično ali opet, bolucka i nervra. Naravno da sveznajući Google zna šta mi je. Jedva se odbranih od moguće trudnoće, zapušenog uha, staračke kratkovidosti. Kada sam te dijagnoze odbacila, kristalisala se ona prava: umorna sam od života. Predhodna godina je bila... Puna izazova, da ih tako nazovem. U par meseci, počupala sam svo svoje korenje, presadila se na druge lokacije, ljude i teme i pokušavam da pustim novo korenje. Sve sam promenila. I stan i deo grada i jastuk, krevet, tuš, kuhinju, posao, partnera, prevoz, psa. Sve što sam mogla i nisam morala, ja sam opet promenila, o istom trošku. Kad je disko, neka budu i šarena svetla! Šta sam sve naučila u predhodih pola godine? Naučila sam da mi je dupe uvek pozadi, bez obzira na koju stranu se okrenem, na koju

Vreme se merilo do onog dana i posle onog dana. Svet se okrenuo naopačke više puta. Bilo je trenutaka  kada nisam znala ni kuda sam pošla ni zbog čega ali sam išla, bogami, uporno sam išla ne bih li našla super lepak, da zalepim krhotine svog života. Jednog dana sve je imalo smisao, svrhu i razlog. Već sledećeg, staklene noge bi prsle i cela konstrukcija bi postala kineska slagalica od million staklića. Najčešće su mi prsti bili isečeni i krvavi, od pokušaja da nešto sastavim. Uglavnom su to bili Frankeštajni od mojih misli i dela. Glava od jednog, trup od ničega, noge i ruke od pomešanog svega u meni. Previše vremena sam trošila na razmišljanje o jabukama. Bilo je mnogo zgodno tamo da se sklonim kad god sam morala da se suočim sa trenutkom sada i ovde. Ubacim se u priču šta da pravim o jabuka i um ne luduje, fokusira se. Bio je početak godine. Onaj neugodni momenat kada bi svi da mi požele nešto najbolje a ja bih da nisam tu. Ne čitam takve poruke. Moja Nova godina nije kada i ost