Priče iz drugog braka XXVIII

Vreme se merilo do onog dana i posle onog dana. Svet se okrenuo naopačke više puta. Bilo je trenutaka  kada nisam znala ni kuda sam pošla ni zbog čega ali sam išla, bogami, uporno sam išla ne bih li našla super lepak, da zalepim krhotine svog života.

Jednog dana sve je imalo smisao, svrhu i razlog. Već sledećeg, staklene noge bi prsle i cela konstrukcija bi postala kineska slagalica od million staklića. Najčešće su mi prsti bili isečeni i krvavi, od pokušaja da nešto sastavim. Uglavnom su to bili Frankeštajni od mojih misli i dela. Glava od jednog, trup od ničega, noge i ruke od pomešanog svega u meni.

Previše vremena sam trošila na razmišljanje o jabukama. Bilo je mnogo zgodno tamo da se sklonim kad god sam morala da se suočim sa trenutkom sada i ovde. Ubacim se u priču šta da pravim o jabuka i um ne luduje, fokusira se. Bio je početak godine. Onaj neugodni momenat kada bi svi da mi požele nešto najbolje a ja bih da nisam tu. Ne čitam takve poruke. Moja Nova godina nije kada i ostatku sveta. Moja Nova godina je svaki put kada se setim gde smo se Žarko i ja ljubili, smejali, voleli. Iz razmišljanja me je trgla vibracija telefona na stolu. Nekada imam utisak da znam od koga je poruka čak pre nego što vidim ime na displeju. Ova čestitka je slala žmarce uz kičmu.

Upoznali smo se pre osam godina. Namerno, onako kako Univerzum to napravi. Dve jake Energije su se sudarile i Sinergija je promenila dalji tok vremena.  Posle par dana, on je otišao na sever Evrope, da se bavi svojim poslom a ja sam ostala u Beogradu. Ništa nismo počeli a sve je bilo drugačije. Naravno, to sam shvatila nekoliko godina kasnije, u našem sledećem kontaktu. I da se oženio i da ima slatkog mališu. Opet su nam se putevi razišli i, par meseci pre nego što sam upoznala Žarka, opet smo se dodirnuli. Nikad dovoljno da bismo se zalepili i nikad toliko slabo da se ne bismo privukli. Čudan odnos, zaista.  Odjednom sam se setila njegovog glasa, oblika prstiju na rukama, pogleda koji ima dubinu Bajkala. Nikada nije puno pričao a ja sam, uvek, čula sve što nije izgovarao. Imao je neverovatnu dubinu koju nisam sretala kod drugih. Iz njega je vrištala divlja sloboda. Bio je drugačiji, svoj. Znala sam njegove tajne. Strahove. Nekada bi mi samo poslao poruku, u dve rečenice bi mi okrenuo svet i vratio se u svoj.

Nisam bila hrabra da gledam. Sve do momenta dok oči nisu pročitale ono  što su misli nazirale. Beskrajno nedostajanje i izuzeće iz života, koji je svesno izabrao da živi kako drugi to očekuju od njega. Slova jedne glupave novogodišnje čestitke su vrištala upomoć. Gušio se u zatvoru u koji je sam sebe zaključao a ja sam, oduvek, bila sigurna da su vrata otključana. Na žalost ili na sreću, nikad nije pokušao da ih otvori sam. Odrekao se sebe da bi, oni oko njega, imali sve. Osim njega. Ključ od njegovih vrata sam imala ja. Odavno. Od prvog susreta i poljupca uz jedan od kalemegdanskih zidova. Čudan je to bio odnos. Rekla bih da nam nikad nisu trebale reči da bismo se ispričali. Znala sam i znao je. Imali smo osećaj jedno za drugo, totalno van vremena i prostora ali u momentima kada je bilo potrebno da nas neko zaista čuje. Moja tuga za Žarkom nikad nije prestala i neće prestati. Kao ni moja volja da se, ovom čoveku, nađem uvek kada ima šta da mi kaže. Bio je oličenje sirove muške snage. Čovek koji je lomio životne prepreke, iz razonode, snagom svog pogleda pre nego što bi posegnuo za svojim nevidljivim mačem. Čovek koji je bio jak kao stena i koji je ispred mene više puta bio malo mače, promrzlo i gladno. Mač i štit nije nosio u mojoj blizini. Samo srce.

Poštovao me je. Nikada nije prešao granicu koju smo, nevidljivom farbom povukli između nas, poštujući harmoniju koju smo imali u svojim intimnim životima. Uvek je bio džentlimen, onaj iskonski, ne folirani da bi skupio poene. Njegovo držanje i stav su mi bili enigma. Nikako nisu išli sa njegovim duhom ratnika, moćnog lovca i buntovnika prema Bogu. Odavno sam bila uverena da je naše poznanstvo namerno i organizovano na višem nivou Energije. Bio je jedna od onih muških figura pred kojim žena zanemi i pusti druge sile da vode konverzaciju, poželi da se pokloni i pokori pred tim moćnim lovcem i kraljem iz neke druge dimenzije.

Uz mene to baš i nije išlo. Na svesni nivo mislim.

Na nesvesnom nivou… Odavno smo se poznavali mnogo bolje nego što nam se činilo. Soba se vrtela oko mene kao kada je Doroti upala u oluju. Slike su se smenjivale neverovatnom brzinom. Ona, na kojoj sam se zaustavila prikazivala je dvoje u kamenom dvorcu, kako stoje po lučnim svodom. On je klečao pored njenog stomaka, dok su spremni konjanici urlali na hebrejskom.

Da li ludim ili su se pokrenuli viši nivoi svesti i jako davna, intenzivna iskustva koja se prenose kroz generacije? Ono kad te dve rečenice okrenu naopačke pa još jednom bar. Ne luduj, Sanja. Zagoreće gibanica u rerni, dok se ti vratiš iz srednjeg veka...

foto: Internet