Um, drum i ostalo

 Nije tuga vino pa da ga popiješ, iskapiš i nema više. Nije tuga ni knjiga, da pročitaš i znaš da je kraj. Ne umem da budem tužna, iako to svi od mene očekuju. Mrzim očekivanja. Zašto je ljudima baš toliko stalo da me vide ucveljenu? Živa sam, zdrava, relativno normalna. Posle Žarkove iznenadne smti (došlo je doba kada tu reč mogu da napišem i izgovorim a da se ne raspadnem), shvatila sam ko sam i koliko snage imam. Iako je bilo momenata kada je sve, baš sve išlo naopako i kada sam jurila ka dnu kao kamen, kada ga bacite u vodu, uspela sam da padnem i napravim svoj novi mikrokosmos. Ne sporim da je bilo momenata kada sam htela da skočim sa mosta na beton ali su prošli. Da, volim život. Imam dete, dom, prijatelje, neprijatelje, nemam kredite, ne radim više posao koji prezirem, imam milion i jedan razlog da se osećam dobro i jedan razlog da budem tužna. Dogovorila sam se sama sa sobom: poštovaću svoju tugu i dopustiću joj da me preplavi kad god talas bude veći od moje mogućnosti da ne po

 To malo, dlakavo biće, tražilo je ljubav i toplinu. Unele smo ga u stan, nahranile, okupale i ni reč progovorile. Kao da je vekovima već tu. Da je bilo koja od nas progovorila, rekla bi da ima osećaj da ga je Žarko poslao. Da nas čuva, jer on fizički nije sa nama. U dubini pogleda malog drhtuljavog psa nazirala sam dubinu koju sam, nekada, videla u drugim očima. Možda je to samo bila želja da još jednom zagrlim, šta znam... Ime Žule mu se samo nametnulo, ne znam zašto. Mila je to predložila a ja... Ja sam se samo stresla. Ne, ne može. Lule, Bule, Cule, sve što nije na Ž može. Bio je suviše mali za neko ozbiljno ime. Cule, na to je reagovao i dizao klempave uši. Nije neka kreativa ali nema veze, niko nije savršen. Prve noći je spavao u dnevnoj sobi. Ujutru sam našla do pola pojedenu Žarkovu papuču. Plakala sam celog dana. Uplašeni pas je mislio da je kriv. Delimično jeste, malo sam bila ljuta, priznajem ali zašto njegove papuče, zašto ne nešto moje, detetovo? Ne dam Žarkove papuče. Ne