Posts

Showing posts from April, 2015

Babe, žabe i uštipci

Image
Svaka baba o svojim uštipcima.

Neka je majstor, neka nije vična mešenju ali se trudi a nekoj je samo važno da uposli um smislenom rabotom (čak ih i ne proba). Ima baba koje ih okite šećernim ukrasima, pa na kraju zaboraviš šta jedeš, koliko su slatki i zabašureni, skoro kao poruka koju (ne)nose. Što baba više gorčine u sebi kuva, to su joj uštipci šareniji. Od nekih boli stomak a od nekih glava. Nekad ti se smuči pa se pitaš šta ti je to sve trebalo. Krajnji efekat zavisi od količine koju sebi dozvoliš dok ne naučiš da ih ignorišeš. I babe i njihove uštipke. Kao da ne postoje.
Jedan kvalitetan uštipak ponekad... To je doza koju je lako svariti, čak i kad ti ih domaćica tura pod nos svakog dana. Odabereš uštipak koji ti se, na prvi pogled, dopadne pa probaš. Nekad pojedeš ceo, nekad odustaneš. Nije svejedno da li te je neko, pre toga, već zasitio drugim slatkišima.
Ima baba koje su vrlo napadne. Koje, praveći uštpke, ustvari hvale svog dedu kako je lep, mlad i vitalan pa im druge babe…

Energija i njeni oblici

Kaže mi: "Tvoja životna Energija se oseti, od sekunde kad uđeš u prostoriju ništa više nije isto". Nasmejem se. "Eto, taj tvoj široki osmeh, to je to, Energija koja obasja prostor!" I onda me ljubi, kaže, da moja Energija i njega napoji, napuni mu baterije da traju do sutra, pa opet. 
Kad pada kiša, kao uživamo u šetnji bez kišobrana. Kaže da sam prelepa dok mi se kapi kiše slivaju niz lice i tonu u dekolte. Nije isto pod tušem, ne, nikako nije isto. I to on kaže.
Ne volim kišu. Verovatno moja najteža životna trauma vezana je za jedan kišni dan u Boki. Bila sam u čamcu, sa bratom i prijateljicom, kad nas je u delu zaliva gde je inače vodena struja najjača, stiglo letnje nevreme. Brat nije mogao veslima da kontroliše čamac, vrteli smo se, talasi su se igrali sa tim komadom plastike a ja sam imala 5-6 godina i želju da živim. Uplašena lica roditelja koji su nam, iz daljine magistrale, mahali... Ne sećam se kako je obuzdao čamac, ni gde smo izašli na kopno. Pamtim sa…

Ljubav u podne

Image
Nedeljom u podne, ja sam na splavu. Onom koji nikome ne odajem i retke tamo odvedem. Uslovi su bili skoro savrseni: kafa izvrsna, suncobran otvoren, lagano ljuljuškanje na talasima. Za dva stola sede po dve devojke. Za dva stola sede po dva momka. Svi nešto ćućore, smeju se i drndaju mobilne telefone. Sedela sam na strateškoj poziciji pa sam mogla da ih na miru posmatram. Niko nikome da se obrati, da pokaže želju za konverzacijom ili upoznavanjem. Čak ni one glupe "Izvini, da li imaš upaljač?" fore. Ne primećuje niko nikoga. Samo telefone primećuju. Pitam se, da li im telefoni greju noge, kad sami legnu svako u svoj krevet? Da li telefonima kukaju što su sami, što više niko ne ide u bioskop i na kolače? Svi glume neko ludilo, užurbanost, devojke sve liče jedna na drugu. Da li su to bili ljudi, roboti ili nešto treće, lepo ne znam.
Ubrzo sam se vratila uživanju u svojoj nedeljnoj nirvani, kad splav zaposedoše hajduci. Ne znam kako bi se drugačije nazvala družina tri para odr…

Zelene crte

Image
Pre 36 godina zemljotres je prodrmao Crnu Goru. Bila sam dovoljno velika, da pamtim. Strah za drage ljude i moja najveća bojazan: šta je sa mojom maskom i perajima, koje mi je teča tog leta kupio u robnoj kući u Toploj? Kad imaš 9 godina brineš za sebi važno. Šta ću ako se tavan provalio i moja maska se polomila? Posledice zemljotresa su sanirane polako a dva meseca kasnije krenuli smo kolima put najdražeg mesta na svetu. U Beogradu sam obećala sebi da ću da žmurim, da ne vidim ništa što je taj strašni potres napravio. Već od Trebinja žmurela sam na jedno oko, za svaki slučaj. Kako se u daljini zaplavelo more, otvorila sam sve receptore, da upijem te boje i mirise. Nizali su se Cavtat i Dubrovnik a u kolima je bilo sve tiše. Zaistasmo očekivali da vidimo lom. Umesto toga, Boka u svoj svojoj lepoti bližila se iza svake naredne krivine. Obično, već od Herceg Novog ne bih disala. Do tad mi je bilo muka od vožnje, vrućine i duvanskog dima na kom moji roditelji nisu štedeli. Tunel između …

Trenutak promene

Oni su maturanti jedne beogradske gimnazije i vole se. Nju je juče boleo stomak i nije bila raspoložena za viđanje sa njim, požalila se na PMS. On je ubrzo na bajsu došao do njene zgrade. Doneo je par filmskih komedija, brdo čokolade, Cafetin i pakovanje uložaka. Onda je ona izašla pred zgradu i, kad je videla koliko se potrudio oko nje, više ništa nije bolelo. Pa, ljubav je to!
Dečak se potrudio. Raspitao se kod majke, šta pomaže u takvim situacijama. Bez blama, neprijatnosti, folova. Vođen idejom da svojoj dragoj olakša muke i ulepša veče uradio je ono što bi se retko koji muž setio.
Kada nastupa trenutak kada se fina deca iskvare? Da li je to prvo razočarenje, ili jednostavno, što je veće životno iskustvo to se briga za onog drugog svede na "reći šta želi da čuje i ne udubljivati se"? Ja sa još uvek ćurka koja misli da se dobro dobrim vraća. Da ako sam fer i OK prema nekome, da će biti uzvratno. Da nije teško biti fin i održati reč. Za mene je dogovor ozbiljna stvar. Da …

Intro

Mene ne pokreće bes ni inat. Pokreće me kad se sa nekim nešto dogovorim a realizujemo nikad. E, onda se uključe svi moji motori i vozim ludo. Da ne bude zabune, iz auto škole su me izbacili još na osmom času. O tome ćemo drugi put.
Danas pravim svoj blog. Rekli su mi da je to kao pravljenje torte, izabereš recept, skrpiš materijal i kreneš sa mućenjem. Meni nikad u životu nije uspela torta, verovatno zato što sam, za ovih 45 godina, napravila dve. Iz jedne je voće klizilo na sve strane, druga je bila kao pečeni sunđer. Bog i duša, i ne volim torte. Ali, volim da pišem, pa sve i da niko nikad ne pročita.
I dalje ne znam kako sam do ovde stigla. Uz malu pomoć drage prijateljice lakše se ide napred. Naoštrila sam svoje elektronsko pero i krećem na svoje putovanje blogosferom...