Posts

Poručite knjigu

Pismo čitateljke, br. 5

Image
 Od kad je počela korona, sve nam se izmenilo. Do tada normalni životi dobili su novu dimenziju a izgubili mnogo starih. Kultura, koncerti, druženja, pozorište, bioskop... Sve je to davno prošlo vreme. Prvo ja nisam išla na posao pa sam prestala da budem nervozna, da odlazim sa grčem u stomaku a vraćam se sa bolom u stomaku. Postala sam raspoloženija za sve pa i za svog muža. Veče po veče, dan po dan, rasplamsao se žar  u našem bračnom krevetu. Kao da smo se, posle svakog seksa, podmlađivali pa smo meru povećali sa jednog na dva. E, tu su nastali problemi. Sve traje već godinu dana. Ko bi se tome nadao? Mislili smo mesec, dva pa ćemo da se vratimo u normalni ritam života kad ono... Krugovi su se sve više sužavali pa ostasmo upućeni jedni na druge. TV program je dosadan a i trosed pred televizorom je postao tesan za dvoje na početku šeste decenije.  Prvo smo napravili štetu na bračnom krevetu. Bračni žar se rasplamsao pa puče osnova kreveta već u prvim danima korone. Srećom, moj muž je

Dan kada je Dunav zamutila tuga

Image
 Lepe dane detinjstva provodila sam u Vukovaru, gradu koga više nema. Bar ne onog koji sam volela i koji pamtim. U trafici do bakine kuće kupih knjižicu Balaševićevih pesama. Ima tome trideset i koja godinica. Pratila me je ta knjiga svuda po gradu. I pored Dunava i u šetnjama po gradu, i u kafanama u koje sam odlazila sa ujakom "samo da popriča sa prijateljima". Tu je Dunav bio deb'o. Tu je opasno ledio, toliko da su se nekada sličugali i konjske zaprege tu terali sve dok led nije pukao a Dunav progutao i konje i kola i ljude. Tako je pričala moja majkica, moja babuška koja je znala sve vukovarske tajne iz tog vremena. Moja plava knjižica je bila uz mene. Nestala je u nekoj od selidbi. Pomislih.. Pa dobro, valja se nekad oprostiti od dragih stvari da bismo napravili mesta za nove drage stvari. Skloniti neke uspomene da bi bilo prostora za nove. Rasla sam i, od "Ranog mraza" i prvih Balaševićevih stihova nizali su se novi. Znam gde sam kupila svaku kasetu. Prizn

Priče iz drugog braka XXIX

Image
  Ne volim pozive na masovne manifestacije! Slavlja raznih sorti, druženja više od troje ljudi, neopisivo me to nervira. Dovikivanje preko stola, svi kao fini a sa pritajenom željom da poentiraju i izdominiraju. Dečiji rođendani su 10. krug pakla. Volim decu svojih prijatelja kad su u svom dečijem svetu. Deca su super ali su roditelji ozbiljni smarači. Uvališe mi ne otkaziv poziv na "malo okupljanje, da se deca poigraju a mi matori popričamo". Otišla sam samo zato što nisam opet mogla da odbijem. Koleginica se baš potrudila a ja nisam kapirala zašto sam pozvana, moja Mila je odavno prerasla taj nivo a unučiće svoje još nemam, sve dok se nije pojavio "Draga, ovo je moj rođak, baš sam mu juče pričala o tebi" lik. Falili su nam samo džemperi sa irvasima, da bude kao u romantičnom filmu. Ne zna se ko je veći mrgud. Krenuh da mrčim pa pogledah u njega... Taj je i moj mrk prevazišao. Mrči čovek kao mrki medved. Dva metra, stotrideset kila, odokativno, ako kažem nešto pogr

Desetijanuardvehiljadedvadesetprve

Image
 Što ja volim da postavljam Google dijgnoze sebi! Evo, boli me stopalo. Posledica nekih štikli, 50 godina, težine, visine, trčanja po Beogradu, posledica svih pešačenja zbog štrajkova i ne ispunjenih očekivanja. Nije to ništa dramatično ali opet, bolucka i nervra. Naravno da sveznajući Google zna šta mi je. Jedva se odbranih od moguće trudnoće, zapušenog uha, staračke kratkovidosti. Kada sam te dijagnoze odbacila, kristalisala se ona prava: umorna sam od života. Predhodna godina je bila... Puna izazova, da ih tako nazovem. U par meseci, počupala sam svo svoje korenje, presadila se na druge lokacije, ljude i teme i pokušavam da pustim novo korenje. Sve sam promenila. I stan i deo grada i jastuk, krevet, tuš, kuhinju, posao, partnera, prevoz, psa. Sve što sam mogla i nisam morala, ja sam opet promenila, o istom trošku. Kad je disko, neka budu i šarena svetla! Šta sam sve naučila u predhodih pola godine? Naučila sam da mi je dupe uvek pozadi, bez obzira na koju stranu se okrenem, na koju

Priče iz drugog braka XXVIII

Image
Vreme se merilo do onog dana i posle onog dana. Svet se okrenuo naopačke više puta. Bilo je trenutaka  kada nisam znala ni kuda sam pošla ni zbog čega ali sam išla, bogami, uporno sam išla ne bih li našla super lepak, da zalepim krhotine svog života. Jednog dana sve je imalo smisao, svrhu i razlog. Već sledećeg, staklene noge bi prsle i cela konstrukcija bi postala kineska slagalica od million staklića. Najčešće su mi prsti bili isečeni i krvavi, od pokušaja da nešto sastavim. Uglavnom su to bili Frankeštajni od mojih misli i dela. Glava od jednog, trup od ničega, noge i ruke od pomešanog svega u meni. Previše vremena sam trošila na razmišljanje o jabukama. Bilo je mnogo zgodno tamo da se sklonim kad god sam morala da se suočim sa trenutkom sada i ovde. Ubacim se u priču šta da pravim o jabuka i um ne luduje, fokusira se. Bio je početak godine. Onaj neugodni momenat kada bi svi da mi požele nešto najbolje a ja bih da nisam tu. Ne čitam takve poruke. Moja Nova godina nije kada i ost

Dvadesetdevetinovembardvehiljadedvadesete

Image
 "Mama, kakva je to muzika?", pitala me je ćerka čim je kročila u kuhinju. Mesila sam štrudlu i pustila Riblju čorbu. U sekundi, dok sam hvatala dah da joj odgovorim, godine su mi protrčavale pred očima. Nikad nisam bila baš fan te grupe. Bila sam zaljubljena u Mišu Aleksića.  Priča je počela početkom osamdesetih. Bila sam očarana likom i delom Elvisa Prislija. Ležala bih u svom krevetu i gledala ga pravo u oči. Na ormaru je bio Elvisov poster, crno beli, duplerica iz Bravo časopisa. Teškom mukom nabavljenog. Ko je, u to vreme bio tinejdžer u Beogradu, zna koliko truda i veza je trebalo da se dođe do nemačkog časopisa o muzici i muzičkim idolima. I tako, gledali smo se Elvis i ja i ništa mi nije smetalo što je već bio mrtav. Za mene je bio najlepši na svetu. Ni njegova žena mi nije smetala, ma, ništa. U sobi Elvis i ja. I bi tako, dok mi u ruke nije stigao poster Riblje čorbe, baš u vreme kada je objavljen album "Mrtva priroda". Slika sa omota mi je bila toliko gadn

AKO POKUCAM, HOĆEŠ LI MI OTVORITI

Image
 Neću. Nemoj da se trudiš da kucaš na moja vrata. Kada sam ti gledala u leđa, kako si se odvukao napolje, oborenog pogleda i sramno, poželeh da te više nikada ne sretnem. Ni na ulici ni u snu ni u uspomenama. Nema te. Kao da nikad nisi postojao, kao da si manji od najmanjeg zrna kosmičke prašine. Nula. Da, to si.  Okrugla nula, ista sa svih strana, omot bez sadržaja. U nuli nema ničega. Misli da je bitna jer ima 0, taj ograničeni prostor oko svog Ničega! Dan po dan, skoro neprimetno, brisao si sav naš sadržaj. Baš sve što smo stvorili. Ukidao si mi sitne radosti jednu po jednu kao da si čupkao latice iz krune cveta. Izmišljao si izgovore koji vređaju inteligenciju. Ako nisi umeo da smisliš bolje, oh, čemu vređanje mog uma? Zaista si mislio da ne vidim, ne osetim, ne čujem kako zvečiš kao prazna kanta, kao oklop u kome je nekad postojao Čovek a sada je samo telo, prazno, šuplje kao košuljica koju je zmija svukla sa sebe tarući se o stepenik? Možda bi bilo korektno da se na tebe naljutim