Priče iz drugog braka XXXIX

Plašila sam se svega.

Ljubavi, uživanja, bola, tuge, svega. Plašila sam se da se opustim, plašila sam se sadašnjosti, budućnosti, svega što tek dolazi. Prema Martinu nisam bila fer i loše sam se osećala. I da sam mogla, nisam želela da se vratim u Beograd. Mnogo bolje bih se osećala da smo mogli da budemo samo komšije, jedno drugom tu kad zafali šoljica ulja. Danas više nikome ne fali kašičica šećera ili malo ulja. Svi sve imaju, osim vremena da sa svojim demonima budu na ti.

Imala sam vremena da se ispričam sa sobom. U teoriji, sve sam znala osim da će mi dupe uvek biti pozadi. I ako se plašim i ako budem hrabra. Bilo me je blam od same sebe i količine neiskrenosti prema sebi. Sad šta je tu je. Imala sam te fantastične promene raspoloženja u roku od 4 sekunde, od suza do smeha i nazad. Verin plac je bio divno izolovano mesto na kraju svega. Martin se, verovatno, više neće pojavljivati jer sam okrutna klimakteruša. Tako mi i treba. Da sedim na kraju sveta i gunđam kao baba mačkara i bacam čini da mi niko ne priđe, bukvalno. Nekom magijom, majstori su završili put. Sam bog zna šta su danima radili i zašto sam bila odsečena ali i to je gotovo. Mirno mogu da se zaputim u Beograd. Popakovala sam stvari, red je da Veri ostavim njenu kuću čistu i pristojnu. Pa, toliko za ovaj put. Obukla sam haljinu, zaključala sve, sela u auto i krenula za Beograd. 

Mila i pas su mi se obradovali. Ona oko 10 minuta, do prve mama-ćerka svađice a pas malo duže. Odvikli smo se da budemo zajedno a ja sam postala kao tikva bez korena i uzemljenja. Svejedno mi je bilo gde sam, samo da nema nikoga u blizini i da me ništa ne zapitkuje. Od svih hirova ovog sveta, odabrala sam da se igram fud blogerke. Valjda je glad iz mračnih dana Slankamena pojačala kreativnost. Otišla sam do pijace da kupim sve one, danas neophodne, zdrave namirnice: chia semenke, urme, ovsene pahuljice, bademovo mleko i slične budalaštine. Da sam kupila 'leba i čvaraka pa da bar ne žalim pare. Na putu do prodavnice su me ljudi čudno zagledali. Malo mi je i prijao taj osećaj, ko zna, možda su me od nekud prepoznali ili u meni videli buduću influensersku zvezdu? Kako sam kročila u prodavnicu "Zdrave hrane", tako se iza mene stvoriše neka deca, cika, vriska a ja, poneta Egom, shvatih to kao klicanje mase mojoj lepoti. Prodavačica, jednako zbunjena kao ja reče da se okrenem, u smislu da vidi da mi se nije za haljinu zakačila neka buba ali opet bi to bio sitan povod za ovoliki smeh iza mojih leđa. "Gospođo, okrenite se, ja moram videti o čemu se radi", reče mala rumena žena, jedva nešto viša od pulta klasične prodavnice. Bože, sve je bilo retro a ja skroz u trendu!

Okrenem se, ova se provuče ispod pulta i cimnu mi haljinu tako da me je povukla unazad. Ko bi rekao da ženica ima tako čvrstu ruku. "Zakačila Vam se haljina za gaće, gospođo. Sram vas bilo, tako manipulišete muškarcima!", vrisnu ona malecka žena na mene ni krivu ni dužnu. Ubila mi je slavu, svega mi. Poruši mi koncept lepršave influenserke. Razbežaše se ona deca kad haljina prekri moje dupe. Predstava je bila završena. Malo mi se plakalo ali nije bilo pravo mesto. Od muke, od blama, od besa. I gde nema problema ja ga, nepažnjom, napravim. "Da nemate, slučajno, onaj izlaz za dostavu pa da onuda....?" Samo mi je rukom pokazala ka vratima. I šta ima da me bude blam? Moja haljina, moje gaće, moj blam. Namestih frizuru drčno i izađoh na glavna vrata, kao Mis Sveta. Uvek su mi bile slatke ženice u cicanim haljinama i štiklicama. Zar sam morala da se izblamiram čim sam, tako sređena, izašla iz kuće? Ili se Univerzum baš trudio da nešto naučim?

Mili nisam smela ni reč da kažem. Raspremila sam svu onu skupu, zdravu hranu, zauzela kuhinju kao da je otimam od nekoga i kao da inače nije moja. "Mama, kakav je to stav? Par dana odeš van Beograda i vratiš se kao kraljica? Prijatno sam iznenađena", reče Mila i ode da uči. Verujem da je moj pogled opet rekao sve što treba: makni se iz kuhinje. Iz maštanja o influenserskoj slavi u realnost su me vratile kapljice koje su me poprskale po licu. Blender nisam dobro montirala i ovsene pahuljice u bademovom mleku isprskaše neverovatnu kvadraturu kuhinje. Psovala sam toliko glasno da je Mila došla da vidi o čemu se radi, odmahnula rukom i svojevoljno izašla. Pas se najbolje zabavljao ližući sa poda. OK, taj deo sam upropastila, sad da vidim šta ću sa chia semenkama i urmama i goji bobilicama. Žule me je radoznalo gledao. Možda i pomalo sažaljivo nego nisam htela da primetim. Poučena popularnom psihologijom, govorila sam sebi da sam boginja i kraljica i da je sve u redu. Seckala sam urme i lešnike i mislima lutala ko zna kud. Na kraju sam napravila lepljivu braon masu odvratnog ukusa ali modernog naziva SIROVE KUGLICE. I bila sam sebi strašno bitna. Da li ima potrebe da pišem kako mi je pukla kesa kokosovog brašna i kako sam dodatno čistila i tamo gde ovsene pahuljice u skupom bademovom mleku nisu isprskale?

Sručila sam se u fotelju. Pas mi je skočio u krilo. Pomislih, bar neko želi da bude u mojoj blizini. Gledao me je onim svojim lepim i zahvalnim očima toliko da sam zaista poverovala da je osetio koliko mi ljubavi treba. Demantovao me je onog momenta kad je skočio na pod, da lizne po ko zna koji put. Šta ja uopšte hoću od sebe, života, ostatka sveta? Da me svi ostave na miru ali tek kad budem sredila stan, ofarbala kosu i izgledala kao normalna žena u normalnoj kuhinji, koja ne izgleda kao da je cunami naneo koješta. Sve sa kesom na glavi, kako farbanje kose u kućnoj radinosti izgleda, premestih se na barsku stolicu. Nikakvim nedaćama nisam dala da ometaju moj san o influenserki i ikoni stila sve dok Mila nije ušla i rekla "Mama, izgleda si alergična na farbu za kosu, zvaću hitnu pomoć". Vrat mi je otekao od alergije koja je pretila da mi odvoji glavu od tela i mene od života. Pojedoh dve lepljive kuglice čudnog ukusa i odvratne lepljive teksture. Ako ću da mrem, da bude sa stilom.

foto: lična arhiva