Priče iz drugog braka XXXX

 Polako sam primećivala koliko se Mila promenila. Odrasla je, zaokruglila se, dobila je izgled i ponašanje devojke ali je pamet devojčice glasno vrištala iz nje. Uz moje promene raspoloženja pod naletom talasa klimaksa, naša kuća je polako ali kontinuirano ličila na špansku koridu. Okidači za ludilo su bili svuda oko nas. Nisu mi prijale te promene. Iz svoje kože nisam imala kud a Mili je njena koža bila tesna. U zbiru, divno je porasla obrnuto srazmerno miru koji sam pokušavala da sastavim sa sobom.

Meditacije, muzika za opuštanje, čajevi za uspavljivanje i ostala legalna pomagala da se unormalim bila su strateški raspoređena. Sebi sam izgledala kao četvoroglava aždaja kojoj su glave međusobno posvađane. Izuzetno naporan deo mog života. Nešto kao trudničko ludilo miksovano sa Van Gogom, čajem od valerijane, lekovima za snižavanje pritiska i meditacijama. Da ne lažem, ni jednu nisam odslušala do kraja. Obično bih zaspala posle prvih dvadesetak sekundi tako da nemam pojma o čemu se tu radi. Žule je bio moj najdraži antistres lek. Kako bi se kućna atmosfera primakla do tačke ključanja, Žule i ja bismo bili bliže vratima i šetnji posle koje bismo oboje brzo zahrkali.

U jednoj takvoj noći, probudila me je grmljavina. Milino šuškanje po kući me nikada nije budilo a te noći kao da su mali slonovi plesali po dnevnoj sobi. Čudan osećaj prisustva trećeg lica, bez zvanične informacije da je neko stvarno došao. Pripisah sve svojoj uspavanosti. Na putu do kupatila obično bih, slabo otvorenih očiju, odbauljala do kupatila i srušila se nazad u krevet. Na izlasku iz toaleta sretoh par čudnih smeđih očiju i neko bradato momče. Pomislila sam da je to možda gremlin, patuljak, mitsko biće koje je upravo parkiralo svog jednoroga i čudi se šta ću ja tu. Malo mi se razbistrilo u glavi kada sam skopčala da je ti momak od dvadesetak godina i da nemam pojma ko je i šta radi tu. Iste sekunde se pored mene stvorila Mila. Na mene je nabacila frotirski prekrivač jer, logično i konačno, spavam bez pidžame. Toga sam se setila tek kad sam videla njegov šokiran izraz lica. Kao da je baba vešticu video. Bio je to Zetmen, glavom, bradom  i mršuljavim nožicama, na sred mog predsoblja.

"Mama, ovo je.... "U redu, shvatila sam. To je prvi u nizu promašaja koje će moja ćerka da dovodi kući, u nadi i verovanju da je baš on pravi, da je princ ili možda konj koji je voli i voleće je zauvek. Ja sam matora žena. Nemam nerava da pamtim ta imena, da se emotivno vezujem i pravim im kuglofe sa jagodama, kako priliči Kevi jedne lepojke. Dokle god Mila bude zadovoljna zbog svog izbora, biću i ja. I prstima ću grkljan da izvadim svakom koji bude pokušao da je povredi. Ja za bol više ne znam. Srce mi je komad zarđalog gvožđa i kuca kao metalno crkveno zvono. Volela bih da mi nisu govorili da budem jaka, da izdržim, da se držim.... Jer nisam ja izdržala svašta zbog drugih nego zato što nisam imala izbor. Zašto me niko nije pitao gde je granica bola preko koje ne mogu da odem i vratim se cela?

Zetmen i ja smo stajali ispred kupatila, u pola noći, dok su munje crtale po nebu. Trebao je to da bude small talk, kao nas dvoje tu čavrljamo i smeškamo se jedno drugom i možda bi bio, da iz svoje sobe nisam izašla u gaćama, gola i bosa. Eh, da smo se sreli u nekim konvencionalnim okolnostima pa da semo se oboje lepo folirali, to bi bila milina od susreta. Ovako, bio je to momenat za zaboravljanje. Verujem da će Mila da ga prepričava svojim praunucima kao vrhovni blam svoje majke. Blago prepadnuta od susreta, uspela sam da ga pitam samo "Ko si ti?".

"Ja prodajem usisivače!", reče momak spreman na odgovor kao da mu život od toga zavisi. Mukica, prepao se on više nego ja. "Mila, jel ti kupuješ usisivač?", pitala sam je. Propadala je u zemlju od muke, u raljama small talk scene u sred predsoblja, oko ponoći. Žule se probudio i došao da pije vodu. "Mama, on je mnogo fini, šta si ga napala, pričaćete neki drugi put... Možda..." Glas joj se gubio između moje želje da nastavim da spavam i isterivanja momka na terasu. Verovatno u cilju njegove bezbednosti. Mila se veoma trudila da mi sve objasni, kako je on bitan u njenom životu, kako je divan i nežan i koješta. Raspričale smo se tako veselo da smo zaboravila da je dečko na terasi, okružen mrakom, sušilicom za veš i psećim igračkama. Pomislih, ako stvarno prodaje usisivače, najbolje da na terasi i ostane. Stvarno nisam htela da budem namćor ali ti prodavci magle zaista mogu da pričaju duže nego što sam ja bila spremna da to slušam.

"Evo, baš sutra imamo promociju turbo modela pa Vas molim da dođete, biće mi ogromno zadovoljstvo!". Misli su mi skrenule ka ogradi terase. Možda bi najbolje bilo da ga bacim preko i poštedim sebe nastavka ovog mučenja. Ceo događaj prikazaćemo kao nesrećan slučaj. Malo će da nas razvlače kroz novine, malo ćemo da dobijemo publicitet i da se rešimo ovog batice, sve o istom trošku. Onda  ću da istetoviram obrve i zategnem se hijaluronom, napumpam usta i udam se za kontroverznog biznismena. Moraću svake godine da idem u Hurgadu, što prezirem, Odustajem. Neću da ga bacim sa terase, bar ne ovaj put. Uskratiću komšijama priliku da se samoreklamiraju govoreći o meni da sam bila baš fina žena, malo namćorasta i brkata ali generalno fina gospođa koja se nikome nije zamerila i uredno je prisustvovala skupštinama stanara. 

Ponoć je odavno prošla. Dnevna soba je izgledala kao vigvam ispred kog Indijanci sede i puše lulu mira. "Jeli, momče, jesi ti gladan?" Keva iz mene je pobedila. Bio je mršav kao avganistanski hrt. Od napred gledano još i nekako ali iz profila tanak kao senka. "Pa, mogao bih nešto da gricnem...." Na šporetu je bio lonac sa pasuljem koji se hladio, pre pakovanja u frižider. Za par minuta, nas troje i moje ćebe smo jeli pasulj, iako je ponoć odavno prošla. Nije da merim ali čudo koliko hrane može da stane u to mlado momče. Posle trećeg tanjira činilo se da posustaje. Menjao je boje u obrazima i malo se preznojavao. Konačno je izustio poziv da obe sutra prisustvojemo njegovoj prvoj promociji usisivača na turbo pogon, po ceni očuvanog automobila ne mnogo starog ali na tričavih 60 rata. Milin pogled govorio je "Mama, molim te da idemo", dok je moj razum govorio "Ne, ne, ne, nikako". 

"U redu, doći ćemo ali ne mogu dugo da se zadržavam, Imam obaveze. Hoćeš još malo pasulja, možda?" Bila sam prestravljena činjenicom da moja beba sad ima momka. Još više me je plašila mogućnost novog susreta sa njim. Ipak je bolja ideja da ga odmah gurnem preko terase. U svim ostalim opcijama, boleće nas sve.

foto: Internet