Šta da kuvam?

Postoje dva pitanja koja će uništiti civilizaciju.

"Šta da kuvam"?

"Šta da obučem"?

Jednako su besmislena jer se uvek nađe nešto u šerpi, i uvek se nešto obuče jer je kažnjivo izaći na ulicu gologuz. Ili, bar mislim da jeste. Nekad sanjam da gola izlazim iz stana, i to uvek niz stepenice, ali se ne sećam da li je bilo novčanih kazni.

Veza između ova dva pitanja je, naizgled, nevidljiva. Od ovog prvog uglavnom zavisi ovo drugo. Kalorije nisu mala stvorenja koja žive u ormarima i sužavaju našu odeću dok spavamo. Ne, ne, ne. Trpamo ih prvo u svoje hipermarketske korpe, pa torbe, pa ih vozimo do kuće brižno, nosimo uz stepenice, pakujemo u frižider, ređamo u šerpe... Da bi uživali u plodovima svog truda i suda. Nisam od onih što naginju ka anoreksiji ali kao pazim šta jedem. Za razliku od onih što se goje "od vazduha a ništa ne jedu" ja volim punu trbu. Već neko vreme ubeđujem sebe da je hrana koju jedem super samo obarena, sir bezukusan, meso krto. I šlogirani imaju raznovrsnije i ukusnije obroke, zlobni tvrde da su ih ti obroci brže doveli do šloga. Kafa sa šlagom, šlogom, sve je to za ljude.

Danas koleginici priđem da se pohvalim novom bojom kose, kad na njenom monitoru neke mesne kugle u holesterolu, monitor da poližeš kako to jelo izgleda. Zaboravih zašto sam došla, koliko me je taj slasni prizor pomerio iz mesta. Mailom mi je poslala recept, da mi u svako doba i na svakom mestu bude dostupan. Realno, recepte na papiru ili u rokovniku više ne koristim. Ovako mi je najlakše, jer u prodavnici (ako se na vreme setim) vidim šta mi treba za pripremu đakonije. Ako se ne setim da kupim sastojke, više sreće drugi put.

Recepte sa više od 6 redova u fazi pripreme i ne čitam. Imam dva oka i dve ruke i dve noge, smatram da je sve preko toga čist višak, pa i u receptu za kuvanje. Zato sam u životu napravila dve... hm... torte. To je tek tužna priča. Dakle, recept je za ćufte od piletine, zalivene neutralnom pavlakom, sa izrendanim sirom velikog procenta masnoće. Na slici, pored jela, je kadica zelene salate. Meni je bitna ta ravnoteža. Naučih njenu važnost od devojaka koje piju kafu sa šlagom, čokoladom i raznim dodacima ali uredno traže žuti šećer, jer je zdraviji. Kafa mora da bude zdrava, za neupućene.

Pita me, kako mi se sviđa recept? Ako izuzmem da te mesne kugle treba da se naprave, pa ispeku pa zaliju pavlakom i sirom... recept zvuči zanimljivo ali postoji ozbiljan problem. Moj šporet ima 36 godina. U šporetskim godinama to se množi sa 3, što mu dođe preko 100 godina. Odlično je očuvan ali prilično slab. Prva faza pečenja trajala bi do sat i po, druga još toliko. Za to vreme, avionom stignem do Londona, sve sa čekiranjem i jurenjem prtljaga. Uz bar sat vremena, koliko treba da se to sve napravi, i jos sat u Maksiju (dočekati red na mesu, pa na kasi, pa gospođa ispred mene pogadja PIN za karticu, pa nema para, pa deca vrište, pa tako dalje), izađosmo na tričavih soma dinara za sastojke, i 4 sata angažovanja. Da li je neki ručak vredan toliko rada, truda i gubljenja vremena? U mom svetu, nije. Ali hajde, vikend je, mogla bih da obradujem ukućane.

Tu mi seva sjajan plan. Sutra će biti divan, sunčan dan. Mogla bih da šmugnem na slobodnu teritoriju na ceo dan. Uveče, kad se vratim i ćerka stigne od oca, majka će da pola sat drži monolog o mojoj neozbiljnosti na pragu pedesetih godina, na vešu koji već 46 minuta čeka da bude ispeglan, na ormarima koji vape da se novogodišnji ukrasi premeste na levu stranu a njeni kostimi iz veselih osamdesetih pomere na policu iznad. Ništa se ne baca. Takva su vremena, sve će to da zatreba jednog dana. Još nije došao taj dan, a kad će, ne verujem da će u ovom veku. Niti će mama da se suzi na te mere, niti će moljci da se odreknu svojih obroka. Dakle, ništa se ne baca, a ja sam lenja za svoje godine. Smatram da čovek nikad nije lenj za svoje godine, nego za tuđe radoznale oči.

Da se vratim na recept. Slasne masne mesne kugle u holesterolu. Koleginica me pita da li ću da pravim. Kalkulišem u glavi. Na slici recepta ima 16 kom. što znači 5 komada po glavi mog ukućana i još jedna za mačku. Nemamo mačku a ja to neću da jedem. Moja hrana za šlogirane je super. Sad se već pojavljuju uzročno-posledični problemi. Jaka 'rana traži kiselu vodu, da se lakše brkne. Sledeći u nizu problema je što im mehurići iz kisele ostružu stomake, pa bi prijalo nešto slatko. U najbržoj verziji, to je još sat-dva angažovanja u kuhinji, a moj vikend će stati u njihove stomake.

Ne dam svoj vikend. Sutra će da dobiju reciklirne sarme iz zamrzivača a ja ću svakako svojim putem. Đurđevdanski hajdučki sastanak mora da se poštuje. Život je lep, da bi se trošio na dosadne poslove.