Sremačka priča 1.6

Došli smo na vikend a ostali, evo, već pet dana. Svašta se tu dešavalo, nije sve ni za priču. Selo kao selo, svako zna kolika je trava u komšijinom dvorištu a ne vidi korov u svom. Onaj moj je još bio na odmoru a ja na prinudnom, već pola godine. Od čega ćemo izdržavati i ovu kuću, lepo nemam pojma. Deca traže svoje, u ovu kuću treba uložiti, kod kuće sečemo uši da krpimo dupe ali volimo se, i zdravi smo, samo je to važno.

Dođe vreme za vraćanje u Beograd. Onaj moj je inventarisao po dvorištu a ja sam pospremala kuću. Rekoh već, sve je bilo jako uredno i lepo složeno. Ništa ja tu ne bih menjala. Ostalo je još da pobacam sve iz zamrzivača i očistim ga, da ne vuče struju. Ko zna od kad su neke kese u njemu, sve treba pobacati. Rekoh da idem do baščice, da naberem malo ruža za poneti u Beograd, a on neka isključi zamrzivač. Taman će se otkraviti dok se vratim. 

U ružama sam se izgubila. Prebrojala sam bar šest vrsta i boja. Mirisale su božanstveno. Baščica je bila tik uz kuću. Neko je uložio puno truda, nekada. Ja baš i nisam neka stručna za cveće, meni i plastično uvene. Kako li će me ove ruže trpeti? Uđoh u kuću, po novu metlu, imam šta i videti! Onaj moj leži na podu, božeprosti, kao da je upravo umro! Mal' me nije šlog strefio! Leži, ljubav moja, sa anđelima se zdravi, pa jao! Htedoh da padnem na kolena, do njega, kad kreten progovori: "Šta si stala tu, svetlo si zaklonila dupeškom!"

Kad ga nisam zgazila kao bubašvabu! Mislim se da li je živ ili neživ, a on sprdnju samnom tera! Lepo sam ga trebala omlatiti onom metlom da me zapamti. Jedva dođoh sebi. "Aman, hoćeš li se maknuti, luda ženo moja! Nije što si šira nego duža, to ja volim, nego si mi luster zaklonila.. Ništa ne vidim", reče. "Pa šta radiš tu, glumiš mrtvaca? Samo da se jedim pa moram jesti, od muke!", prozborih između dva komada lenje pite sa jabukama. Još je bila topla. Ne volim baš toplu ali me je stres poterao ka tepsiji. " Rekla si da isključim zamrzivač, pola sata ga pipam sa donje strane i nikako da nađem prekidač. Samo si mi ti falila da svetlo zakloniš", reče kroz smeh. Tu sam ga šiknula metlom. Dosta šegačenja! Dok se čudo otopi, nećemo kući pre mraka. Pogledah zamrzivač krajičkom oka.. I on se smejao ovom mom, što se krevelji na patosu. Lepo se vidi gde se gasi, priđoh da isključim. "Ne moraš više umirati tu, idi radi nešto korisno, umesto što mene plašiš", rekoh i poljubih ga u trku. Hteo je da mi metne ruku pod suknju ali kad sam podigla metlu, pobeže napolje. Lepo bih ga potkačila 'di ne treba muško potkačiti mada, u ovim godinama, šta je napravio to mu je.

Dok se otapao, počistih i neko staro brašno, šećer, obrisala sam kredence, povadila ostatke iz tegli iz frižidera. Ne znam koja muka natera ljude da ostave kašičicu džema u tegli, bolje da pojedu i operu. Valjda čekaju Julišku i Marišku, da pod okriljem noći, dođu i počiste sve. Zarmzivač se raskravio brzo. Videlo se da je pokojni rođak živeo sam. Sve je bilo spakovano u kutijice, po dve sarme, dve šniclice, dvesta grama nečega.. Sve sam bacala u kantu, ko zna od kad stoji. Istresala sam jednu po jednu kutijicu i njih bacala u drugu kesu. Da me čovek pita zašto, eto, da duže traje, volim da sama sebi dupliram posao. Deda je baš bio hrčak, kako ga samo nije mrzelo da tako uredno pakuje sve! Nešto bljesnu i zvecnu u kantu sa ostacima poluzamrznutih jela. Zvuk mi je privuklo pažnju. U kanti već splačine koječega ali nešto mi nije dalo mira te pogledah. Zlatna narukvica je pala preko zaleđenog batka! Do nje lanac, pokidan. Još nešto se zaglavilo međ' dve sarme. Zlatnik. Trebalo je turiti ruku u te ostatke. Možda ima još nešto.

Sela sam i zapalila cigaretu, čim sam oprala ruke i to što sam pronašla. Lanac je bio lep, ženski. Fini neki rad. Na zlatniku su bila neka čudna i neprepoznatljiva slova. Izgledao je kao da ga je kombajn pregazio par puta, sav krzav i nepravilan. Ne vredi bez naočara da gledam, ništa ne razumem. I narukvica je bila ženska. Utom dođe i ovaj moj. Ogrebao se na grabulje. Dobro mu nisu creva ispadala kroz ogrebotinu, toliko je bio zelen u licu. Da se dva dana porađao, veseliji bi bio. Dok sam mu to sredila i zalepila flaster, jedva je sebi došao. Bolna grimasa na licu zaslužila je poljubac.

"Šta si to zlato nosila, ja lepo pričam, ostavi sve kod kuće a ti voliš da nosiš.. Kad, jednog dana, pogubiš po tašnama, đavo će ti biti kriv...", pričao je sebi u bradu. Oprostila sam mu odmah, jer je pod dejstvom šoka zbog povrede i 3 kapi krvi. "Nije to moje", rekoh. "Bilo je u zamrzivaču".... Ispričala sam mu sve. Zaboravio je ranu junačku, pa krenuo sa obe ruke da istražuje dalje po onoj kofi. Namah mi je bilo muka. Otišla sam da povadim još par kesica koječega pa da, konačno, sredim taj zamrzivač. Dosta mi je šokova ove kuće i njenih mističnih stanara. U jednoj kesi su bile kosti za supu ali svejedno sam detaljno pregledala. U sledećoj je bilo nešto... Strašno. Počela sam se tresti. Pod prstima sam napipala zamrznutu šaku. Lepo se osetila nekom odsečena šaka, svega mi. Bi mi muka. Utom, onaj moj, dođe iz kupatila. Sad sam ja bila zelena kao on malo pre. 

"Mila, jesi li ti meni dobro? Da trgnemo po jednu rakijicu, pre ručka?", pitao je tek reda radi. Umesto "ručka" čula sam "ruka" i bi mi još više muka. Samo sam mu pokazala na kesu, nesposobna da progovorim. "Šta pogledavaš u mene i u tu kesu, ništa te ne razumem", reče, smušeno. Meni kao da je neko počupao kablove. Soba mi se vrtela a u stomaku se vozao lift. Vidi on da gledam stalno u tu kesu i krenu da je otvori. "NE!" Zaurlala sam, da su me kod pošte mogli čuti. Ništa mu nije bilo jasno. "Jel da bacim ili da prvo otvorim, reci", još je glas povisio na mene. E, nećeš se dernjati, ni moj otac se nije izdrao na mene nikad pa nećeš ni ti, pomislih, ali reči mi nema u grlu. Sve me nešto stislo, da ne mogu progovoriti. 

"Ruka", rekoh. "Šta ruka, mila, jel ti se oduzela ruka?", sad je on mislio da sam se ja šlogirala. "U kesi je ruka!", procedih kroz zube i jedva sam stigla do toaleta, toliko mi je bilo muka. Poblede i on. "Pa, čija ruka, mila?", procedi nekim piskutavim glasom. Kad god ga ošine adrenalin, tako zvuči. Dušu sam povratila. Sedoh pored njega i one ruke u kesi. "Kako ja da znam čija je ruka, jesi ti poludeo? Ovo je kao onaj film "Petak trinaesti", sve se neka čuda dešavaju u ovoj ukletoj kući. Tvoja familija je sva nenormalna (nabrojah, po imenima, sve nenormalne članove njegove familije). Go ludak do ludaka, uključujući ovog što je u zamrzivač stavio nečiju ruku. Život mi se zgadio!", siktala sam. On je skupio hrabrost, iako mu nije bilo pravo što se i njegova sestra našla na spisku nenormalnih, i uzeo onu kesu sa rukom. Ni da otvori ni da baci. 

"Daj meni, ja ću, već sam izrigala šta sam imala. Ne može biti gore od ovoga sada", rekoh. "Znaš šta, idem ja do šupe po macolu, sačekaj me", reče moj hrabri muž. Za slučaj da nas mrtva zaleđena ruka napadne, branićemo se macolom, i ja sam se složila. Nema ga pola sata. "Jebiga, ne znam gde je macola, doneo sam ašov", reče glasom pobednika. "Neka si, mogao si i makazice za zanoktice, znaš, to može uvek da nas odbrani, kao onda u Sutomoru kad si njima jurio guštera po kamp prikolici!" Želudac mi je skakao, od uzbuđenja i od gađenja. Možda smo trebali pozvati policiju, ali bolje da ja to prva otvorim. Nema se takva prilika svakog dana.

Pristupih pažljivom odsecanju vrha neprovidne kese. Kanda su se oni prsti malkoc pomerali. Onaj moj je zagrlio ašov, spreman da me odbrani od mrtve ruke. Odsekla sam vrh i istresla na poslužavnik. Par zaleđenih šargarepa i jezgro od graška su bili u kesi. Eto od čega smo se usrali od straha. Mnogo gledam filmove. Mnogo. Ipak, nisam pogrešila u vezi njegove familije. Ludak do ludaka, potvrđeno.