Nije ko zna no ko umije

Balkan, 21. vek. Ili, 21. vijek. Ništa se tu nije promenilo. Na severu te male zemlje vreme teče sporije nego na nekim drugim geografskim širinama. Sve mlado i željno života odavno se spustilo u gradove, pretežno u Beograd. Čudo jedno koliko im je, i danas, Beograd sinonim za uspeh u životu.

Mićo je bio sitan momak. Malo slab u noge, što su njegovi pravdali padom sa trešnje, dok je mali bio. Poliomijelitis je ostavio traga ali, šta selo zna šta je poliomijelitis. Za trešnju su svi čuli. Mićo je vazda' bio sitan i bolešljiv pa se, itekako, pamtilo kada se popeo na trešnju. I tresnuo, u pokušaju da dohvati one lepe, crvene, sa vrha. Bio je dobar đak, poslušno dete, jedini naslednik pored još tri sestre. Voljen i mažen, uzdanica ali slabih nogu. Niti je bilo prilike niti se ko trudio da prihvati činjenicu da noge nisu stradale pri padu. Lakše je bilo okriviti trešnju nego se boriti sa posledicama bolesti.

Porastao je Mićo, ne mnogo. U poređenju sa ostalim momcima iz zaseoka na tom brdu, nije im bio ni do ramena ali dobro, sin naspram tri ćerke, to se moralo poštovati. Dobro mu je išla škola, za razliku od tih junačina širokih pleća. Mnogi od njih su naporno radili, još od malih nogu. U šumi sekli drva, podizali velike trupce, tovarili ih na kamione isto kao i ćaće im. Ruke su im bile kao lopate. Nisu se ti momci štedeli. Težak rad im je trošio živce a domaća rakija duše. Sami i usamljeni, u brdima sa pogledom na Komove, nisu imali šta pametnije da rade u dugim, zimskim noćima. Mićo je, sa rakijom, bio na Vi. Jednu je mogao, tek da ne uvredi domaćine, ali se tu završavalo njegovo druženje sa demonima iz čaše koji su, njegovim vršnjacima, život lagano uzimali. Bilo je tu lepih momaka. Kršnih, jakih, razvijenih naspram njega, tek malo preraslog visinu svojih sestara. Sa druge strane, bio je pametniji i učeniji nego svi oni zajedno. U školu je išao, dok je škola bila blizu. Posle srednje, učio je iz knjiga koje je pozajmljivao od drugara koji su, u velikim gradovima, učili visoke škole. Nije bilo bitno da li su u pitanju mašinski elementi, matematika, ruski jezik ili geodezija. Sve ga je zanimalo. Malo po malo, postao je vrlo obrazovan i široko informisan ali bez fakultetske diplome. Fakultet, koji je Mićo izučio iz tuđih knjiga, davao je obrazovanje kakvo nije imala ni jedna visokoškolska ustanova.

Mićovi roditelji su rodili njih četvoro. Tri sestre, tri vite jele i njega, koji je jedva pretekao. Sestre su imale ambicije da odu dalje od rodnog sela, u kome se ništa zanimljivo nije dogodilo još od davnih dana. Svi muškarci u Mićovoj familiji bili su ženskaroši. Valjda im se tako moglo, valjda ih je priroda obdarila na mestima gde je škrtarila kod ostalih. Njegov đede Rašo, imao je 9 sinova i tri šćeri. Petoro je priznao kao svoje, a ovi ostali su toliko ličili na njega, da nije bilo sumnje čiji su. Baba, kukavica, nije smela reći reč protiv dedinog kurvarluka. Njeno je bilo da brine o svojoj deci, da brine o domaćinstvu, da je stoka namirena, da je sir kvalitetan a ne da se petlja u ono što nije njen posao. 

Đede je bio viđen i poštovan sve dok im, u pola noći, na vrata nisu došla trojica sa puškama. Rašo ih je dočekao, kao da im se nadao. Obučen i spreman, sa kuburom za pojasom. Tih posleratnih godina, razni su umeli da banu u sred noći ali trojica sa puškama.. E, o tome se godinama pripovedalo. Dodao je svako ono što mu je bilo zanimljivo. Uglavnom, ta trojica su bili muževi tri žene koje su petljale sa Rašom. Sa dvojicom je rešio situaciju diplomatski ali ovaj treći je bio zadrt. Kako mu je žena bila trudna, a on jalov, Rašo ga je ubedio da je njena trudnoća ustvari dar od Boga kome se ova mučenica molila, da joj da poroda. Na kraju, i ova dvojica pređoše na Rašovu stranu, pa svi stadoše ubeđivati oštećenog muža da je, ustvari, na dobitku. Kako je njegova nevjesta rodila muško, sve je palo u zaborav. Mali je bio isti Rašo bez brkova. Muško je dijete, nećemo više zalaziti u to ko ga je sačinjeo, neka je živ i zdrav. Iako je već bio u poznim godinama, svaki Rašov pucanj bio je pogodak.

Od tog događaja, u selu se ništa tako zanimljivo nije desilo. Mićove sestre su maštale o prinčevima koji će, džipovima, doći i izbaviti ih iz gliba pod vr' brda no džipovima su dolazili samo stranci u lov, i odlazili istim putem. Od Mića se nije ni očekivalo da dovede nevjestu u kuću. Sestre su bile lijepe a Mićo pametan. Ne može svako sve. U nekom trenutku, domaćinstvu je trebala još jedna krava. Miću je poverena nabavka. Danima se raspitiva po okolini ko ima kravu na prodaju. Tako nađe Zoricu. Predhodni vlasnik je tvrdio da nema bolje krave, da je pitoma i mirna a da je njeno mleko savršeno.

Zorica je bila jedna tvrdoglava krava prgave naravi. Jeste davala kvalitetno masno mleko, ali joj je ćud bila za ne poželeti neprijatelju. Ponašala se drsko i bahato, za jednu seosku kravu. Svakog bika, kog bi joj doveli, najurila je a jednog čak i povredila kad se ritnula. Ni veštačkim putem nije mogla da ostane steona. Jednostavno, živela je kako je htela. Siru od njenog mleka ni jedan nije mogao stati na crtu ali njeno ponašanje bilo je katastrofalno. Ako nije bila raspoložena za mužu, tukla je zadnjim nogama svakog ko bi joj se približio. Nekom prilikom, ošinula je Mićovu majku tako da je završila u hitnoj pomoći, 40 km daleko od kuće. Iste večeri, u hitnoj je bila i đevojka koja je dovela oca, koji se bacakao po čekaonici kao da ga je vrag zaposeo. Kamen iz bubrega je krenuo kud ne treba i čovek je urlao, u bolovima. Namesti se tako da su on i Mićova mater kukali zajedno a ovih dvoje mladih se pogledavali. Mićo nije smeo ustati, da mu devojka ne vidi zakržljale noge. U nekom trenutku, dok su ovih dvoje bili kod lekara, reče mu đevojka: "Ništa se ti ne brini, znam ja za tebe, koliko si pametan i da si iz dobre kuće. Tvoje noge su tvoje a noge svako ima. Tvoju pamet.. Samo ti."

Zaljubi se Mićo, na keca. Cura je bila simpatična, vesela, crnokosa. Prvi put da ga je neko prihvatio takvog kakav je, prvi put da se nije stideo svojih nogu. Uglavnom, posao u hitnoj otposliše i svako ode u svoje selo. Njen pogled mu, danima i noćima, nije dao mira. Zlu kravu je prodao. Ode po đevojku i dovede je kući. Za te pare napraviše svadbu. Za razliku od svih onih fakultetski obrazovanih i kršnih, koji su ostali sami i bez poroda, Mićo dobi zlatnu ženicu i dva sina. Da mu je neko pričao da će mu luda krava naći ženu, ne bi verovao ni posle tri čašice rakije. 

Kažu da sudbina, sa jedne strane, čoveku nešto veliko može da uzme a onda mu da drugi dar, još veći. Lepo ne znam da li je tako ali sam srećna zbog njih. Niko ne zna gde ga čeka sreća, ispod kog kamena. Kažu i da je Bog darežljiv prema onima koji njegove darove umeju da prepoznaju i kad se ne vide na prvi pogled. I još ovo da vam kažem... Stariji Mićov, ima na podlaktici beleg. Baba tvrdi da je to od krave Zorice i njenog kopita. Neka je bila i najgora krava na svetu, sve su joj oprostili. Mićova sreća je veća od svega.

Foto: Internet

Napomena: inspirisano realnim likovima i događajima