Laži i pohvale

Starenje je prirodan proces. Imam tu privilegiju da starim, nasuprot nekih dragih ljudi koji su otišli pod zemlju zauvek mladi. Pokušavam da ih zamislim danas, posle 25 ili 2 godine od poslednjeg susreta.. I dalje su lepi. Možda ih je, samo malo, moj um doterao bliže savršenstvu zbog lepote njihovih duša.

Nikad nisam uspela da shvatim dve stvari: šta je to trema i zašto ljudi pokušavaju da zaustave starenje? Za tremu, pa recimo da kapiram da imaju traume sa školskih priredbi o zumbulima za mamu. Dok su drugi učili kilometarske pesmice i uvežbavali osmeh da bi zaradili pohvalu publike, ja sam se snalazila. Visoka i krupna, u poslednjem redu, mogla sam kako hoću a imam i sliku to da dokažem:

Preživela sam i bez pohvala, bilo je bitno da se priredba završi uspešno. Da nije bilo ovog dokaza, sve bi prošlo sa nula trauma. Kada bolje razmislim, pesmicu za priredbu ume svako da nauči a da se snađe, to ume samo pametnica. Uopšte mi nije neprijatno što sam snalažljiva i neopterećena pesmama o zumbulima plavim što sa nama mamin dan proslavljaju. Tremu nemam ni pred kim. Valjda je i to do lične konstrukcije. Kad znaš koliko vrediš, ne plašiš se da li ćeš da ispadneš glup.

Druga misterija Univerzuma je pokušaj zaustavljanja starenja. Odrasla sam uz baku, mamu i tetku. Sve su starile prirodnim putem, što bi danas rekli organic. Da, nega, da kozmetika ali pokušaj da se zaustavi prirodni proces, e, to ni kod jedne nije bilo prisutno. Nema to veze sa 20. vekom već sa stanjem u glavi. Uz njih sam naučila da budem baš ova koja sam. Ne neka druga nego svesna sebe, svojih kvaliteta i mana. Ako će neko da me ceni više zato što nemam bore a imam godine u kojima je sasvim OK da ih imam, nije do mene. Isti stav imam i danas. Da li ću nekome da se dopadnem zbog velikih grudi ili zbog zelenih očiju ili veličine dupeta, to zaista nema nikakve veze sa mojim bićem. To pripada posmatraču i uvek ću da poštujem njegove primedbe. Posebna je tema koliko će da me uzbude. Od 0 do 100, negde oko -12. 

Često, od mladih žena, imam priliku da čujem kako će da stave veštačke trepavice ili tetovirane obrve jer će se tako osećati samopouzdanije. Naravno da svaka osoba ima pravo (a ne luksuz) da odlučuje o estetskim korekcijama na sebi. Punjenje face hijaluronskim filerima ili iscrtavanje obrva mogu da razumem ako će sebi biti lepše ali kakve to veze ima sa samopouzdanjem? Zar se to može kupiti kod estetskog hirurga? Još ne čuh ni jednu da želi da apgrejduje svoj intelekt, razvije empatiju, poradi na sebi iznutra da bi tako pojačala svoje samopouzdanje. Da, to traži trud. Odbacivanje koječega i primanje koječega a rad na sebi je ozbiljno zahtevan posao gde uvek može još da se dorađuje finim tehnikama brušenja i poliranja uma, misli, reči i dela. 

Donekle razumem da je lakše istrpeti pražnjenje novčanika i punjenje silikonom, bolove i telesne ožiljke. Intenzivno razmišljam.. Koliko li bole ožiljci na njihovim dušama kada se lakše odlučuju za hirurgiju nego za introspekciju? Neki moraju mnogo da se pomuče da bi dobili pohvalu, bez obzira koliko godina imaju. Starost još niko nije prevario. Mnoge je baš ta iluzija večite mladosti prevarila. Stari softver u plastificiranom hardveru mi ne zvuči kao dobitna kombinacija što ne znači da nije. Žena koja je bila lepa u mladosti biće lepa i kad mladost prođe. Fizička lepota je ono što svako na njoj može da vidi. Bez onoga ispod kože to je samo oklop. Moje je pravo da mislim da motor male kubikaže neće napraviti limuzinu od uglancane karoserije. Nema goriva a ni vozača koji će moći da uživa u vožnji takvog hibrida. Ustvari... Šta se to mene tiče? Nije ni svako, ko vozi, vozač. Neki samo teraju pravo, levo i desno koliko slobode im auto dopušta. Lepota je u različitosti.

Foto: privatna arhiva. Između ove dve fotografije proteklo je ravno 37 godina.