Kakve su ti misli takav ti je tanjir

Dogovaramo saradnju. Sastanak je zakazan za posle radnog vremena, u 17h u jednom beogradskom restoranu. Gradska gužva i pomahnitali saobraćaj učinili su čudo od mene. Umesto da izgledam kao žena svojih godina, večito sam u ravnoj obući i udobno obučena. Nije Beograd Njujork ali nisam ni ja Keri Bredšo, pa da mi kliče masa obožavalaca, na svakom ćošku.

Odabrala sam haljinu, poslovnu, jednostavnu i cipele neutralne boje. Da, ne volim štikle i ne mislim da me odeća čini lepšom ili pametnijom ali eto, izbor je bio takav. Hajde što sam oplakala svaki pređeni metar nego je i u restoranu ispala zbrka oko stola. Prišla sam stolu a gospodin je ustao da me pozdravi, kako i dolikuje. Njegova glava bila je u visini mog vrata. Oči taman u dekolteu. Razumem ga, nije lako podneti lepu i pametnu ženu koja zna kuda ide i šta radi. U neformalnom razgovoru razmenismo par rečenica i bilo je vreme da poručimo. Sve ona fina jela, što treba diploma filološkog fakutleta, da slomiš R u nazivu a i široka mašta, da sa slike prepoznaš šta bi to moglo da bude. Poručih nešto, rekla bih, mesnato. Volim meso. Bila sam gladna na ručak, ne na kolače ili zezalice. Mesa dajte, pomislih, brzo, ovoj radnoj ženi potrebni su proteini. Um mi slabo radi na povrće.

Moj sagovornik je bio vrlo jasan: zelena salata. Sa tri kapi maslinovog ulja. Salata da bude sobne temperature. Bez soli i aditiva. Nije napomenuo da bude i bez crva i bubica, to se, valjda, podrazumeva. Možda se ne podrazumeva, možda odatle crpi proteine životinjskog porekla? U redu, svako po afinitetu, hrana je poručena i možemo da nastavimo priču o poslu. Misli mi plutaju, lagano, ka mesetini u najavi, sve sa prilogom. U restoranu je bilo tiho, i muzika, ona kao u liftu, i fini neki svet, sve tiho i kulturno jer lepše je sa kulturom. Povremeno bi se oglasio nečiji telefon i trgao nas iz tog tihog žubora reči i zveketa escajga. 

Stigao je naš obrok. Za njega činija hortikulture, za mene meso, baš kako volim i kako sam očekivala. Gorela sam od nestrpljenja da ga pitam da li je zelena salata sobne temperature i da li je pronašao sve tri kapi ulja. Začu se zvuk kita koji umire. Taj zvuk dopirao je iz mog uvaženog poslovnog partnera, kao da je u njemu kit koji se rastaje sa ovozemaljskim i ovomorskim životom. Pa opet, krnjauuuu. Nabada onu salatu a sve gleda u ono u mom tanjiru, kao, slučajno. Nije ni moj izbor bio najbolji ali nije bio ni zelenilo, iskreno. Ono, fensi, nešto na sred tanjira i par kapi nečega od gore, sa listićem nečega što izgleda kao ladolež iz babine bašte. Kit, iz onog mučenika, zavija sve glasnije. Izgleda mu ne prija zelenilo. Bi mi neprijatno da ručam, kad mi onaj blene u tanjir, progutao bi sve u zalogaju. Ni ja se nisam puno bavila sadržajem tanjira. Beše to kao toplo predjelo. Mogli bi nešto i da ručamo pa da zaokružimo priču o poslu.

Da  li ste za dezert? Nisam, rekoh, hajde da vidimo šta je vaša najbolja ponuda. Izgleda se kit napasao zelene salate, pa miruje. U sred rečenice začu se opet. Ako počnem da se smejem, devojčica u meni će da se pozdravi sa damom. Nekako izbartgasmo sve tačke razgovora, dok je on pravio bolne grimase. Žurila sam dalje, na drugi kraj grada a cipele su mi bile sve manje. Moguće zato što sam u njima bila već previše sati. Moj fini poslovni partner je, ljubazno, ponudio da me odveze. U redu, rekoh, okrenuh se da uzmem tašnu i poravnam haljinu baš kada se i on okretao. Nos mu se zaustavio na 5 cm od mog dekoltea. Naočare su mu se zamaglile a lice je izgledalo bolno kao da je prst zatvorio vratima. Da li zbog umirućeg kita ili zbog dekoltea?

Pridržao mi je vrata, dok se izvinjavao što je u autu vruće i objašnjavao da će klima to da sredi za par minuta. Tako je kod tih super fensi skupih automobila, elektronika je čudo, sve je na bzzzzz. Videh, pored puta, omiljeni fast fud. Red kao da dele džabe. Isključila sam se iz priče i sanjala budna, sanjala sočnu gurmansku pljeskavicu sa svim prilozima osim ćumura. Kad sam gladna ja sam gadna, bez koncentracija a i damski maniri mi popuštaju. Zavidela sam svima koji su čekali u redu, da u svojim rukama osete toplotu pljeskavice, kroz lepinju. Svim tim umornim i gladnim sugrađanima, koje nisu stezale cipele i kojima nisu krčala creva. 

"Stani!", dreknuh.
Ukoči čovek u sekundi. Šta ti je ABS... Nije to Opel Ascona iz osamdesetih, ovo koči čim pomislš da treba da staneš. "Ovde izlazite?", upitao je, začuđen. "Izlazim, avetinjo, da nam kupim nešto da jedemo. Skapasmo gladni oboje." Drmnuh onim teškim vratima, začulo se samo klik. To, kad Nemac napravi, ne lupa. Samo klik. Otčala sam u red, poravnala haljinu i skinula karmin koji je preživeo ona tri zalogaja tzv. ručka. Bila sam toliko gladna da sam mogla da pojedem dva omladinca iz reda, ispred. Ko zna odakle, stvorio se i moj poslovni partner. "Gospođo, da li je sve u redu?", reče, unjkavo. Jeste, nesrećo, no sam gladna a i ti izgledaš kao da si lutao Saharom, danima. "Šta ćeš od priloga?", pitala sam ga. "Oh, pa ja to ne smem, nemojte, molim Vas....", izbezumio se. Blam, valjda. "Moram da smršam, jedem samo salate", promrmlja. U njemu je ostalo života samo da procedi "Paradajz i majonez".

"E, tako te volim", rekoh.
"Molim?", bio je šokiran.
"Prijatno!", rekoh i zagrizoh svoju pljeku.
Radost mi je prostrujala kroz vene. Opet sam živa. Međutim, kako sam zagrizla, tako mi je komad luka pao na dekolte. Mučenik gleda, u neverici. Verovatno sam bila izbezumljena od gladi i od bola u stopalima, da se plašio da ću sa zemljom da ga sravnim, pogledom. O desnici da ne pričam. Mahinalno je krenuo rukom.. I skinuo luk. Pojeo ga. Taj izraz lica... kao da je na infuziju glukozom priključen, kao da ništa slađe nije pojeo! Nismo govorili. Samo smo žvakali. Kao u kompjuterskoj igrici, kada nailaziš na banane i ananase pa ti se puni zelena crtica, tako se i meni vraćala volja za životom. Opet mi, mrva hleba, pade na dekolte. Vrebao je taj trenutak, verovatno mantrao i prizivao sile Univerzuma, da me opet ovlaš dodirne. Gledala sam u njegovu ćelu, eto toliko je bio niži od mene. Čak mi je bilo i simpatično. Insistirao je da mi persira. Imala sam utisak da ga to seksualno uzbuđuje. Konačno smo bili siti i dobro raspoloženi. Otišao je do kioska i kupio mi filps.

"Da li možete da ovo grickate?", bojažljivo je upitao, dok smo sedali u fensi auto. Sijao se kao pasja muda. Auto, ne moj sagovornik. "Naravno da mogu ali niti sam gladna niti je u redu da mrvim u kolima", rekla sam jasno. "Molim Vas... Učinićete mi ogromno zadovoljstvo", zbunjeno i tiho je rekao. Flips po flips, jela sam jedan po jedan, polako. Svaku mrvicu, koja bi pala na moj dekolte, podigao bi jezikom, prethodno me pogledavši da bi dobio moju dozvolu za to. Bila je to neka čudno perverzna igra za dvoje odraslih. Oboma je pričinjavala ogromno zadovoljstvo. U nekom trenutku sam ustala, pozdravila ga i izašla. Otvorio mi je vrata i rekao "Nadam se da Vam je prijalo". Jeste, pljeska sa lukom, posebno, mada je ova igra sa mrvicama imala nešto uzbudljivo.

Danima se nije javljao a nisam ni ja. Kada sam ga već zaboravila, počele su da stižu bombonjere, cveće i korpe sa slatkišima. Moja sekretarica je uredno zahvaljivala, umesto mene. Saradnju nikad nismo počeli. Taj čovečuljak i ja... Danas smo na njegovoj jedrilici. Obožava da sam na štiklama, viša od njega, i da mi mrve padaju na dekolte. Ništa na svetu ga ne uzbuđuje kao to. Naše firme, sada, vode neki drugi ljudi. Mi uživamo u mrvicama i lepoti života. Umirući kit se više nikada nije oglasio. Kažu..Kakve su ti misli, takav ti je tanjir. Ima istine..




Foto: Internet

Comments

  1. Ha, ha, ha. Odavno nisam pročitala nešto ovaaaaaaaaaaako doooobro. Umalo da propustim, mislila sam da je zaista vezano za hranu, a ja ovako džgoljava, kako bi neki rekli, ne mogu da očekujem baš mnogo od te teme. Još jednom sve pohvale.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Hvala, ima ovde još dobrih priča.

      Delete

Post a Comment

Popular Posts