Dozvola za izbor

Praznici dođu, praznici prođu.
Svako ima izbor šta će da slavi i dočekuje. Od pravoslavnih, katoličkih, islamskih i ostalih verskih praznika, Osmog marta,  Nove godine, Dana cveća i drveća, Dana zaštite kitova... Svakome na volju i svi će, deklerativno, da se kunu kako poštuju različitost, sve dok ne dokažu suprotno.

Na stranu oni što poste, da bi ispoštovali formu a ne suštinu. Što zrače zlo ali dva meseca žive od tunjevine. Još jedan lični izbor, poštujem sve što nekoga čini srećnim. Zaista srećnim a ne srećnim zato što negde piše da baš tog datuma ultimativno mora da se raduje. Nečiji praznici su nevidljivi drugima. Duboko su intimni, u duši onoga ko je izabrao da ih poštuje i slavi. Takvi se čuvaju i dele sa bliskim ljudima. Ne slikaju se za hvaljenje ni razmetanje. Potpuno su lični. To ih čini praznicima. Intimna povezanost sa događajem ili doživljajem.

Poznajem ljude koji slave dan kada su preživeli saobraćanu nesreću ili infarkt. Dane, kada su dobili novu šansu. Poznajem i ljude, kojima je praznik kada jedu i piju dok ne popadaju, eventualno završe u hitnoj. Neki slave samo rođendane, neki slave svaki dan, neki samo svoj odabir praznika. Lepota je u različitosti izbora i načina proslave. Poštujem izbore sve dok ne dođu dani kao današnji i kada poštovanje postane jednostrano. Godinama je hit pitanje bilo kuda ću za Novu godinu? U krevet, kao i svih ostalih dana. Da li sa svojim partnerom, sa knjigom ili muzikom, sa svojim mislima... Moja stvar, ne moram da objašnjavam nikome. Moj praznik je prvo januarsko jutro. U tome uživam na potpuno intiman način. 

Dođe Božić. Razumem fascinaciju današnim praznikom, ljubav prema crkvi, Hristu, veri, tradiciji. Poštujem sve to ali ne učestvujem u masovnoj histeriji. To ne utiče na broj elektronskih čestitki, od razgolićenih Deda Mrazova, preko plešućih irvasa sve do Badnjaka u gif formatu. Izabrala sam da ne delim to oduševljenje. Zahvalim se, odgovorim da ne slavim i uzvratim najlepše želje. To nije dovoljno. Počinje ofanziva. Kako ne slaviš, zašto ne slaviš, zašto ovo i ono??? Do tog momenta, sve je bilo u redu. Od tog momenta, kreće borba za pravo na izbor.

Čudi me, još me niko nije pitao odakle meni pravo da biram da li želim da slavim kolektivno, ono što je neko usvojio kao pravilo? Ko se bude dosetio i to pitanje podigao na viši nivo, ozbiljno razmišljam da častim zlatnikom. Moj stav je da je licemerno da slavim ono u šta ne verujem. Volim da sam 100% angažovana oko onoga što radim ili biram. Tradiciju poštujem a u sebe i svoje verujem. Slavim rođenje one koju sam rodila. To je moj najveći praznik i neće se promeniti.

Nije stvar u zvrckanju telefona cele noći, ni slučajnom pozivu u 05.40 umesto slanja iskričavog Viber Badnjaka. Greške su ok, zvono na telefonu je svakako isključeno kad ne želim ometanje. Stvar je u zadiranju u tuđu intimu a izbor je, za mene, jako intimna stvar. Zbog toga, par puta u godini, ljudima oko sebe čestitam sve što slave. Baš sve. Svačiji izbor. Kako mi reče danas jedna fina žena, koja je radila svih ovih dana produženog slavlja: danas slavim krevet. Od srca joj želim divan dan, da se odmori i provede ga onako kako joj prija a ne onako kako neko od nje očekuje ili joj nameće kolektivno.

Želim vam srećno sve što vas, u duši, čini srećnim. Svakog dana.


foto: Pixabay

Comments

Popular posts from this blog

Bez šećera

Đurine vragolije

O trulim jabukama