Danka i Ljubinka

Ovo je priča o moje dve tetke. Bliznakinjama, Danki i Ljubinki.

Danka je bila vitke građe. Lepe i atraktivne pojave, visoka i tanka kao pritka za boraniju. Uprkos vremenu u kom je živela, nosila je kratku kosu. Sama se šišala. Nikome nije dozvoljavala da joj "makazama radi o glavi". Volela je da nosi pantalone i bila je skroz drugačija od žena tog vremena. Dok su se njene vršnjakinje bile odevene u damskom stilu, Danka je bila impresionirana pantalonama kakve je kreirao Pjer Karden. Bila je ležerna, neopterećena odećom i šminkom. Vredna i uporna, o arhitekturi je učila iz knjiga koje je našla, bačene, ispred jedne beogradske zgrade. Nikad nije dobila diplomu a, opet, znala je mnogo više nego školovana deca iz imućnih porodica. Od majke domaćice i oca kovača nije mogla ni da očekuje da će joj dati mogućnost za studiranje. Arhitektura je bila njena strast. Savršene pantalone je pravila od onih koje bi, njeni drugari, prerasli. Vešta sa iglom i koncem, nepresušne mašte, zamišljala je da je asistentkinja YSL. Sedeći u malom stanu u mansardi, u polu mraku, pravila je magiju. Ujutru, kada bi izašla na ulice Beograda, za njom su se okretali i muškarci i žene. Od šminke, koristila je samo tačkicu Nivea kreme, na usnama, tek da postigne sjaj. Takva je bila moja Danka. Svoja, ponosna, samostalna. Kao prelepa pritka za boraniju, život je provela kao daktilografkinja u građevinskoj firmi. Šila je sve dok su bolovi u prstima dozvoljavali. Šišala se grubim i jakim krojačkim makazama. Postojala je u svetu mašte, mnoštva konaca i čudnih papirnih krojeva, zamišljajući pariske modne piste.

Ljubinka, njena sestra bliznakinja, bila je potpuna suprotnost. Niska i debeljuškasta, uvek u plisiranim suknjama koje su je još više činile bucmastom. Izgledala je kao naopako okrenut kišobran.  Patila je što ima velike grudi i ne može da obuče košulju. Kada je Danka bila dobre volje, prepravila bi joj neku mušku košulju, tek da ovu želja mine i prestane da kuka i zanoveta. Ljubinka je bila učiteljica. Smerna, vredna i dobra, udala se na vreme i izrodila dvoje dece onda kada se to od nje očekivalo. Nikada nije izašla iz plana koji su drugi napravili za nju. Živela je po tuđim pravilima, praveći se da je to i njeno mišljenje. Znam, duboko u duši znam, da to nije bio njen izbor ali je bila slaba da se suprotstavi, kao Danka. Nije imala, pri ruci, velike krojačke makaze, koje su bile Dankino oružje protiv ostatka sveta.

Dok je Ljubinka provodila nedeljno jutro perući veš na ruke, da muž i deca zablistaju u mirisnom i čistom, Danka je sedela na drvetu ispred stana komšija u prizemlju. Odatle se čuo džez, u kome je uživala. Dok je bila mlada, umela je da se popne visoko u krošnju i sluša radio iz komšijskog stana. Neki kažu da je on počeo da svira trubu, da bi ona što češće sedela u krošnji naspram njegovog stana. Drugi, opet, kažu da mu je majka branila da se njome oženi jer je iz sirote kuće. Za razliku od Ljubinke, uvek ispravne i po pravilima, Danka je imala kontrolu nad svojim životom. Radila je ono što je htela, kako je htela, odrađivala neophodno i svo slobodno vreme je poklanjala sebi. Ljubinkin izbor je bio da se stavi na raspolaganje svima ostalima, sebi nikad. Sve što je Danka htela, Ljubinka nije smela. Bile su dve polovine istog kruga. Različite i iste, jedna drugoj najveći prijatelj i najžešći kritičar. Tako je bilo sve do smrti. 

Jedna je umrla kad je imala 3 meseca, druga malo posle nje.

Rođene su u jednom sremačkom selu, iznenada, kao nedonoščad, u 7. mesecu trudnoće moje babe. Tvrdila je da je, trudna, pala preko praga. Znam, a niko mi nije rekao, da ju je deda istukao tako da se porodila pre vremena. Znam jer sam rođena sa tim saznanjem i jasnom slikom trudnice sa bliznakinjama, na koju pijani skot diže ruku da je udari a ona pada i kreće prevremeni porođaj. Tridesetih godina prošlog veka, ne u bolničkim već u iznenadnim kućnim uslovima, rođene su dve minijaturne bebe sa minijaturnim šansama da prežive.

Za života, moja baba nikada nije pričala o njima. Znam samo par šturih informacija i to je sve. Ono što je mnogo veće je  ono što se, genima, prenelo u mene. Težak je to teret. To znam danas, na pragu pedesete godine svog života, kada mogu da povežem informacije, činjenice i slike koje žive u meni. Kasnije su rođene moja tetka i, mnogo kasnije, moja majka. Nikad nismo pričale o Danki i Ljubinki. Ne znam ni gde su sahranjene. Ne znam ni da li su, ikada, imale bele haljinice i da li su ih obukle. Do prvih cipelica nisu poživele.

Vidim ih samo u sebi. Pričam sa njima, mojim tetkama koje nikada nisam upoznala. Danka i Ljubinka, moje dve tetke. Pritka za boraniju i naopako okrenut kišobran, žive samo u mojim sećanjima i ne dam ih nikome. 

A deda... Njemu opraštam, evo već drugi vek. Možda nije umeo da bude bolji. Možda nije umeo da bude dobar muž, dobar tata, srećan čovek. Pokušavam da progovorim kad mu odem na grob. Pokušavam da shvatim zašto mi nije dozvolio Danku i Ljubinku. Teško je ali ide ka konačnom oprostu. Ne zbog njega nego zbog mene i nasleđa koje mi je ostavio, bola koji će se završiti u mojoj generaciji žena u našoj porodici. 

Nastaviću da verujem da su, na nekom oblaku, Danka i Ljubinka bile najbolje tetke na onom svetu, nekome ko ih je voleo koliko ja, na ovom.


Foto: /www.nicepik.com

Comments

Popular Posts