Jedanaestiaprildvehiljadedevetnaeste

Kad sam bila dete, jedva sam čekala da porastem. Taj svet je izgledao strašno primamljivo. Kakva varka! To, što sam morala u vrtić ili školu, ništa je u poređenju sa onim što, kao odrasla i odgovorna osoba moram. Bilo bi lepo da mi je to neko rekao, da se ne nadam previše.

Svako, sa kim sam bila u bilo kojoj vrsti odnosa (posao, emotivno, prijateljski), sa sobom je odvalio komad mene i poneo ga, u nepovrat. Nisam to primećivala dok nisam shvatila da sam mnogo umorna a ništa posebno drugačije se ne dešava. Svako od njih mi je, sa druge strane, ostavio delić sebe. Najčešće to nisu bili fini delovi već neki talog, mulj, njegova trauma sa kojom sam se borila i ništa. Počela sam da verujem da svako, na rođenju, zaduži količinu svega: strpljenja, elastičnosti, snage, pozitivnog i negativnog. Čini se da se moja korpa opasno ispraznila. Kao u kompjuterskog igrici. Na početku imaš i novčiće i ćup sa voćem i dijamante i sve to trošiš, boreći se sa nemanima na svakom nivou, savladaš ih sve i? Game over.

Trošila sam se na bitno i na nebitno. Sa praga pedesetih to znam. Neki, bez kojih sam mislila da ne mogu ni dan, odavno nisu u mojoj blizini a ja živim. Može se bez svih ali se ne može bez snage. Sa 10 godina sam doživela stabilizaciju, kad je Tito umro, nestašice struje i bonove za deterdžent. U prevodu, sve je počelo da se menja od zla na gore. Sa 20 sam osetila čaroliju politike Ante Markovića, sa 21. živela u kući punoj rođaka iz Hrvatske, sa 23 se opraštala sa rajom iz Sarajeva. Nikad nisam razumela što se naši bogovi razlikuju i kakve to veze ima sa nama, do juče, rođacima i prijateljima. Sa 26 sam se zaljubila, sa 29 čekala da umrem, kad je otišao. Sa 35 se udala, sa 44 se razvela, a između sam imala uspone i padove, kao i svi. Sve sam izdržala na nogama, objasnivši sebi da nemam baš vremena da padam, jer će da me pregaze neka nova zla. Iskustvo je govorilo da će biti mnogo manje dobrog, koje će da me digne na noge, da me oplemeni i popravi.

Došle su godine u kojima sam vojevala svoje bitke. Slušala sam slatkorečiva obećanja, verovala u patuljke, bila fina sa svima, pomagala svima koji su pružali ruku, da im pomognem da se iz blata izvuku. Neki kažu da sam im pomogla, da bez mene ne bi stigli do svojih ciljeva, da im je moja podrška bila važnija od hleba. Hvala im. I oni su me kidali i sve teže sam se regenerisala. Skladište matičnih ćelija se, ozbiljno, ispraznilo. Sve i svi su počeli da mi idu na živce. Loš trip.

Zaglavila sam se u moru umora i moranja. Što kaže draga prijateljica, stari lekići (meditacija, vežbe, druženja...) više ne deluju, stvorila sam rezistenciju. Nove lekove ne vidim. Umorna sam, za medalju. Dosta je bilo igranja vatrogasca, koji gasi tuđe požare pa uvene bez vode. Ne želim više ovaj posao. Ide mi se u drugi stan, da gledam drugačije zidove, da imam luksuz da sedim i maštam koliko god želim. Da meni neko spremi ručak ili namesti krevet ili samo da spakuje veš u mašinu i uključi je u ponoć. Neke moje vršnjakinje maštaju o Maldivima, o frajerima od 30 godina, mladim i potentnim, neke čuvaju unuke, neke su u paprikama i zimnici. Ja samo hoću da se odmorim, opustim i ozdravim. Ta 3O su, čini se, moj najveći luksuz.

Hoću jedan novi život. Miran i staložen, bez brige za neplaćene račune, upisivanje ćerke u dnevnik jer je pričala na času, bez pravdanja razrednom da je dete u godinama kad se joguni kao magare. Hoću da mi, kontrolorka karata u busu, ne traži kartu jer osmorici oko mene, sa namunjenim pogledima ispod kapuljača, ne sme da traži. Hoću da budem ona koja parkira u desnoj traci, zaustavljajući saobraćaj "dok nešto završim". Hoću da idem preko reda, drsko se kezim tek da pokažem koliko sam "moćna". Ma... Neću. Nisam to ja. 

Samo sam jako umorna. Od ljudi, od gašenja njihovih požara, od pitanja koja traže glupe odgovore. Treba mi odmor od nebitnog i mogućnost da se vratim najbitnijem: sebi. Praveći prostora za druge, sebe sam zaboravila. Ne treba mi drugi kontinent. Treba mi Roy Orbison na repeat. I jedna kafa bez šećera mi treba, i pogled niz reku. Odmah.



foto: lična arhiva

Comments

Popular Posts