Nije sponzorisani tekst protiv nasilja nad ženama III

Dan borbe protiv nasilja nad ženama, bla truć.
Po netu se dele mudre misli komičara, lica željnih lajkova i pažnje, nešto poput epidemije srca i sličnih gluposti kada je Dan borbe protiv kancera dojke.

Kao što su, i tada, najtiše one koje su se izborile (ili se bore) protiv kancera, tako su i sada najglasniji i najaktivniji oni što su, o nasilju, čuli rekla-kazala ili pročitali u medijima kako je "tamo neka nesrećnica" stradala od ruke svog izabranika. I ovaj put, bez šećerenja stvarnosti i činjenica, pokušaću da objasnim šta je to porodično nasilje i šta je sve nasilje nad ženama, obzirom da im je jedan od većih problema prozivka na polnoj osnovi, zato što su blogerke ili frizerke ili programerke. Koliko je jednostavno rešiti njihov problem, čudo neviđeno!

Koliko vas, što ste se upeli da date svoj stav o nasilju, znate kako krcka hrskavica nosa kada je pijani muž zakuca pesnicom? Koliko? Da li ima spremnih da se dobrovoljno jave ili da prozivam, što bi rekla nastavnica istorije onomad? Evo sada ćete, iz prve ruke, dobiti informaciju. Krckanje hrskavice nosa, koju pesnica pijanog muža zakucava u ostatak ženinog lica je jedan neverovatno odvratan zvuk i pamti se zauvek. Nije kao kad vam krcka vrat, dok se lenjo rastežete po krevetu a jedina briga vam je da li jutro da počnete uz kafu ili uz čaj. Nije ni kao sportska povreda. Ni kao vađenje umnjaka. Krckanje nosne hrskavice, pod naletom pesnice muža nasilnika je kao rafal iz mitraljeza u vas, u sve vaše, u vašu ličnost, Ego, znanje, zvanje, u vaše poreklo, koren, krila, sve.

To sam naučila, kad su se prvi put susreli moj nos i njegova pesnica. U istoj školi sam naučila i kako izbeći udarac nogom ali i kako pozvati policiju, predstaviti se imenom i prezimenom i reći "Muž me je tukao" a onda mirno sačekati interventnu na sred ulice. Nemate takvo iskustvo? Kako onda znate sve o tome? Sa kafe sa drugaricama sigurno ne, drugarice o tome ne pričaju osim možda ponekad, kad vide da vam je otečen nos pa, usput, kažu nešto poput "O, pa i mene moj povremeno tresne ali znaš, ja ne dam na sebe. Ne žalim se, imamo kuću od 1000 kvadrata, živim kao kraljica, istrpim", a vi ostanete zbunjeni kako bi bilo da nema stav kako ne da na sebe i šta to konkretno znači.

Da li, možda, znate kako izgleda boriti se za vazduh kad vas sto kila muške snage davi a vi vrištite pored prozora, u nadi da se čudo dosađuje i da će Supermen da doleti i reši stvar? Evo, i to ću da vam objasnim. Osećate kako svaki trag života u vama umire i samo čekate da se sve završi, da odete u pakao na nebu jer ste već u paklu na zemlji. Niko vas jebeno ne čuje. Možda samo neka desetina prolaznika i komšija koji ne reaguju jer nije njihov posao da se mešaju. To sam saznala dok sam se borila da udahnem, jedne zime, na 5. spratu solitera br. 26, kada se njemu nije svideo ručak i kada je, prvo duboki tanjir sa supom, bacio kroz prozor a zatim i plitki tanjir sa musakom bacio kroz isti prozor. Sa 5. sprata. Na trotoar.

Da li imate ideju kako izgleda kada vam pijani muž dahće za vratom a vi perete sudove, gledate u kuhinjske noževe i stotinka sekunde vas deli od robije? Kada vaša ruka sama kreće ka nožu, da ubogaljite sebe, njega, kogagod, samo da se to zlo zaustavi... A onda, kada udahnete, našminkate se i odete na posao i umirete u sebi iako ste pre toga već, odavno mrtve. Od prve uvrede, prve psovke, prvog urušavanja vaše ličnosti i prvog njegovog osećaja nadmoći jer je uspeo da vas povredi.

E, sad ide onaj glavni deo. Da li znate kako se to srećno završava? 

Krug nasilja se prekida kada iz njega izađete. 

Ne kada komšije pozovu policiju, ne kada vas nađu sa metkom u glavi, nego kada krug nasilja prekinete izlaskom iz te igre za dve osobe (a nije tango). Da, potrebno je imati muda, ista ona koja nasilnik nema i potrebno je da budete odlučne i spremne da se to završi. Razgovori i pregovori ne pomažu mnogo. To, što će policija da ga privede po vašoj prijavi, ne znači mnogo. Najviše znači priča sa stručnom osobom kojoj ćete da ispričate realno stanje i pronađete najbolje rešenje za vas, u tom trenutku.  Mnoge žene su mi rekle "Ja nemam izbor, nemam kuda". U redu je što sada nemaš ali možeš da radiš na tome da za par meseci imaš izbor jer će intenzitet nasilja samo da raste a ti, od sada, možeš da imaš plan kako da imaš izbor. I nisi sama. Sve dok ćutiš, pristaješ na uslove koje postavi manipulator.

I tako... Dok, iz fotelja, polemišemo o nasilju i delimo statuse po društvenim mrežama, moram da vas upitam: koliko žena, žrtava nasilja, ste ozbiljno saslušali? Koliko njih ste zaposlili? Koliko dece, iz takvih porodica, ste obukli, nahranili ili pomogli na bilo koji način? Meni ne treba vaš odgovor ali se dobro zamislite šta realno radite i kako zaista možete da pomognete ako želite da pomognete a ne da skupite lajkove. Deljenje tužnih priča, po netu, jednako je delotvorno kao i slika srca kao podrška ženama obolelim od kancera. To, što ste podelili mudroliju nekog narcisa, nije vam nikakva garancija da ste zaštićeni od nasilja. Ni vi ni vaša mama, sestra, ćerka, drugarica... Zaštićene su samo one koje sebe umeju da štite, koje umeju da prepoznaju oblike nasilja, koje im se žestoko suprotsave od prve naznake.

Odrasle je skoro nemoguće promeniti. Nasilnik se ne odriče svoje "moći" da dominira nad ženom, bilo da mu je supruga, ćerka, zaposlena ili jednostavno "neka krava za volanom kojoj treba objasniti kako se vozi". Nasilnik je zavisnik od lažnog osećaja moći, koji ima samo u svojoj glavi i ruci koja drži oružje upereno u vas. Ne, nije do vas, bar ne onoliko koliko mislite. Samo da sam ovo ili ono, do ovoga ne bi bilo, ja sam kriva, zaslužila sam.... Blabla. Linija manjeg otpora. Ustani, potraži pomoć stručnjaka, sistema, zakona, policije, čuvara plaže, bilo koga ali bori se za sebe. Najlakše je upasti u kostim srne i kleknuti pred lovca. To same biramo. Zrela osoba se menja samo ako to želi ali možemo da menjamo tok nasilja tako što ćemo decu da učimo da prepoznaju nasilje, da nauče da se bore za sebe i da ih osposobimo da nasilnicima, bilo koje vrste (porodično, vršnjačko...) ne padne na pamet da im uđu u intimni prostor.

Ako sam ja uspela da izađem iz kruga nasilja, možeš i ti. Uvek ima ko da ti pomogne. I da se zaštitiš i da nađeš posao i da opstaneš i da nastaviš da živiš. U redu je ako to ne želiš, ako si se stopila sa ulogom žrtve i "tako sam zaslužila jer sam presolila supu". Možda imaš decu. Zbog njih si obavezna da se odbraniš od nasilja, na sve dostupne načine. Ne ubija samo metak. Ubija svaki oblik nasilja, trpljenja, omalovažavanja, ponižavanja.

I zato, ne lupetajte o nasilju nad ženama, kao da je to samo tog dana, kao da je svaka reč izrečena ženi nasilje, kao da je svaki uperen pogled nasilje, nemojte da ozbiljnu i tešku priču omalovažavate. U redu je ako ne razumete. Želim vam da nikada ne osetite kako je biti na toj strani. Samo nemojte da ponižavate one koje su nasilje pobedile ili se još bore, svojom pričom tek da bi se nešto reklo. Ljubazno molim.

Ovo nije sponzorisan tekst protiv nasilja nad ženama.

Ne pišem i nikad neću napisati sponzorisan tekst.

 

foto: Pixabay/Internet