Priče iz drugog braka I

Sasvim običan dan. Našla sam se sa mužem posle posla i krenusmo ka kući.

Nikada nisam imala problem da se naviknem na "muž" opet. Sve što je bilo u prvom braku, ostalo je u prvom braku, i dobro i loše. Definitivno je da život ima više epizoda a moja, vrlo zanimljiva, počela je u drugom braku. Da, nas dvoje smo lonac i poklopac, krpa i zakrpa, jastuk i jastučnica. Dvoje različitih, koji funkcionišu kao ravnopravni partneri.

Da se vratim na povratak kući. Naravno, natovarena kesama i torbama iz nabavke, u autu sam držala kesu sa salamama i mesom baš na krilu. Večiti strah da će nešto da ispadne i ode pod sedište i usmrdi se kao krompir onomad. Odjednom, BUP! Neki odvratan zvuk, dok je On parkirao. Izašli smo iz auta i ja sam videla ništa. Magla i smog su progutali Beograd.
"Šta se desilo?,"- pitala sam. Zvučalo je kao da smo se sudarili sa slonom.
"Točak je upao u šaht", - odgovorio mi je, vidno besan.
"Sedi na haubu".
Kratko i jasno.
Kao da svakog dana sedimo na haubi, na parkingu. Tek tako je rekao, dok sam grčevito stezala kesu sa seckanim kulenom, parizerom i mlevenim mesom.
"Hajde lepo spusti tu kesu i sedi na haubu", rekao je moj čovek smireno, dok je ulazio na mesto vozača.
I ja, šta ću, spustih onu kesu na sred parkinga i sela sam na haubu. Logično, haube se ne prave da budu udobne za sedenje. Nemaju rukodržače ni naslon. Haube su najprljaviji deo automobila. Izrazito im je neophodno da, povremeno, neko sedi na njima i briše ih svojom poslovnom garderobom. Iz magle se čuo gadan lavež. Verujem da su baš svi psi lutalice, iz kraja, namirisali moj strah i došli da vide šta se sprema. 

Prvi sekund sedenja na haubi protekao je u razmišljanju šta će psi prvo da dohvate, iz kese? Prerađevine ili mleveno meso? Šta ću da spremim za ručak, kad se dočepaju mesa za sarmu? Naravno, kiseli kupus je u mom rancu, da se ne muče, imaju kesu sa solo mesom. Mrak je padao i mešao se sa maglom. Tek, po neka silueta, bi se nazirala pod uličnim svetlom. Verovatno su svi stanari iz Stolarske bili u toplim domovima i, kroz prozor, gledali ludaču koja sedi na haubi.

On dade gas tako da je smrad guma popunio onih par milimetara vazdušnog prostora, između magle, smoga i mraka. Držala sam se za vazduh. Proizvođači hauba bi morali da dodaju neke ručke za hitne slučajeve. I da naprave udubljenje za dupe, naravno. Svakim dodavanjem gasa, a sekunde su bile između, klizila sam pod točkove i vraćala se na haubu. A iskeženi psi... Oni su se najbolje zabavljali, ako ne računam prolaznike koji gledaju svoja posla kad god nekome treba da se pomogne. Pitate se o čemu sam tada razmišljala? Iskreno, o tome da će neko da vidi naš performans i zove moje roditelje i kaže im šta radimo. Padanje pod točkove nije bilo opcija.

Uglavnom, akcija je uspešno izvedena par momenata kasnije kada je dodao gasa baš koliko treba. Auto je poskočio, točak je izašao iz rupe a ja sam bubnula guzicom pred auto, pravo na asfalt. Tako jako i brzo, da su i psi pobegli. Ustala sam, otresla sa sebe vidljivu i nevidljivu prašinu,uzela kesu sa parkinga. Da li treba da pominjem da je juče bio prvi dan u godini da sam bila komplet našminkana i frizirana? Najbolje je prošla hauba. Bila je ispolirana kao nikada pre.

"Ljubavi, što si se uplašila?", pitao me je, kad sam se pridigla sa asfalta i namestila svoju nevidljivu krunu."Znaš da ti nikad ne bih rekao da uradiš nešto za šta nisam siguran da li možeš da se povrediš", rekao je, brižno. I dalje su mi klecala kolena. Znam ja da me on nikada ne bi izložio opasnosti ali drugi strah me je spopao. Strah od ne razmišljanja. Prvi put, u mnogo godina, nisam razmišljala ni sekund. Bezuslovno sam nekome verovala i to me je uplašilo. Šta ako... Šta ako se opet desi...? Razum je govorio da uvek može da se desi da me neko, kome verujem, izneveri. 

Srce je govorilo da, ovaj put, svom čoveku smem da verujem.
Da sam, pored njega, najsrećnija i najbezbednija žena na svetu.
Da ništa ružno ni strašno ne može da mi se desi jer me on čuva.
Pravila sam se da ne plačem. Da je to od prašine koju su podigli točkovi, od magle, smoga, vetra kog nema. Ustvari su suze bile od straha koji sam pobedila.
Strah, da će onaj kome verujem i dajem srce, da me povredi. Opet.
Neće. Adrenalin je shvatio da može da miruje.
Što je najvažnije, srce i razum su se poravnali. Poverenje je podignuto bar deset stepenica.
Ljubav je pobedila strah od ponovnog povređivanja moje duše.

Samo je paketić seckanog parizera negde ispao, u onoj magluštini i mraku. Izgleda su psi zaslužili da se počaste, kad su prestali da se smeju prizoru pozamašne gospođe koja balansira na haubi.


foto: Pixabay/Internet





Comments

Popular posts from this blog

Suve kajsije