Oliver

Pojavljivao se bez najave i poziva.

U prašnjavom braon odelu, jednako prašnjavih cipela.

Tvrdio je da se zove Oliver.

Sivkasto lice su mu uokvirivali bičevi duge kose. Mladost je prošla a moda duge muške kose je ono, što dečake, poslednje napušta kao uspomena na mladost. 

Delovao je smeteno, nekako pogubljeno. Obično bi seo na ivicu mog kreveta i pričao nepovezano. Nekada bi samo zviždao i tako bih znala da je tu. 

I rekao je da je dolazio i pre nego što smo se mi ovde uselili.

Nisam obraćala pažnju na njegove posete. Bila sam zauzeta sunčanjem na tropskim plažama, planinarenjem po švajcarskim Alpima i sličnim mestima o kojima devojke, mojih godina, sanjaju. 

Te noći, smrdeo je na jeftinu rakiju.

"Opet ti?", pitala sam.

Kad je izbegavao odgovor, zviždao bi.

"Gde je moja truba?", na pitanje je odgovorio pitanjem.

Mrzim to.

"Nemam pojma. Jebala te truba. I to pojavljivanje, kad ti padne na pamet. Nisi dobrodošao, zapamti to."

Bila sam drska jer, sa takvima, ne može fino.

Kao da se nadurio i još jače zasmrdeo na rakiju.

Povraćalo mi se od tog mirisa.

Tačnije... Njegovo prisustvo me je činilo izuzetno nervoznom. Nemam pojma ko je taj čovek. Samo se pojavi, kao da je svratio da se javi i ode dalje, niz ulicu.

Uporno je tražio svoju trubu. "Bacila sam je u kontejner", rekoh, iz zezanja.

Smrtno se uozbiljio.

"Kako ću sad na probu Filharmonije?", pitao je, zbunjen. Skoro da se rasplakao.

"Niti znam niti me se tiče", bila sam drskija nego obično.

"Dobro.... Idem ja sad da sednem u crvenu fotelju i smislim nešto pametno", rekao je, držeći svoju ruku na ustima. "Tamo uvek smislim nešto pametno".

"Idi i nemoj nikad više da se vratiš, da li si me razumeo? Nikad, nikad više!", prodrala sam se.

Toliko glasno da me je muž probudio.

Bila sam mokra od znoja.

Noćima sanjam sličan san, obično kada sam veoma umorna i bole me stopala.

Ne vidim vezu sna i stopala ali eto, ima je. Postoji.

Umila sam se i vratila se u krevet. Znam da sam zaspala na njegovim grudima, sigurna da nemam čega da se plašim i da je sve u redu jer je On tu. U mom životu i u našem krevetu.

Ujutru sam se probudila čudno raspoložena. Na parketu je bio prašnjavi otisak stopala, veličine oko 42.

Niko, od ukućana, ne nosi taj broj.

Lagano sam se spustila ulicom, do pijace.

Sto puta sam išla sa gornje strane ali, ovoga puta, pođoh donjim putem. Ne volim da hodam tuda jer ima previše automobila.

Noge su me same nosile. Um niko ništa nije pitao.

Otišla sam pravo do kapije groblja.

Ispred je bila crvena fotelja.

Odlično očuvana, osim što je bila malo prašnjava.

Kao da je tu, do zore, sedeo neko u vrlo prašnjavom odelu.

foto: lična arhiva