Priče iz drugog braka XVII

Naišao je period u kome je sve naglavačke.

Od kada smo počeli radove u stanu, kao da je neko mlatnuo čarobnom motkom i sve okrenuo u kontru normalnom.

Imamo novu kuhinju. Sa pokvarenom česmom koja pušta vodu a voda pravi bazenčić na pločicama čak i kada se zavrne ventil.

Mašinu za sudove ne smemo da priključimo jer... Red iznad.

Sudove peremo u lavabou u kupatilu. Kao na izvoru. Samo sitnije jer velike šerpe ne staju u mali lavabo. One se peru u tuš kabini koja, trenutno, ima ispravnu česmu sa tušem. Do pre par dana, kupali smo se iz lončića, polivali se kao onomad kod babe na selu. 

Rerna ne može da se koristi. Rešetka od starog šporeta je za cm kraća od nove rerne uz koju nije stigla rešetka. Tepsije ne umeju da levitiraju pa je pečenje bilo čega nemoguće.

Jun je i cvokoćemo od hladnoće. Pokrivamo se jorganima duplo debljim od zimskih.

Iz nepoznatih razloga, frižider naprasno hladi gore od sibirske zime. 

Veš mašina je zamenjena novom koja stoji na hodniku, pored lifta. Čeka da se sredi ovo iz prvog reda. Česma koja pravi bazen. Ujutru je toliko hladno da očekujem klizalište za početnike. Veš nosim na pranje kod mame, kod koje ne stigne da se osuši jer je jun hladniji nego što je bio februar.

I tako...

Sve nešto kao rolokoster ali onaj iz filmova strave i užasa, koji je izleteo iz šina i vitla u vazduhu a putnici se bore protiv gravitacije. Osim onih koji su presečeni na pola, naravno, njima je svejedno, razleteli su se po posetiocima zabavnog parka dok su opušteno šetali i jeli krofnice. Zaista se kolo sreće vrti neplanirano. Ko bi gore sad je dole, tako nekako. Ništa nije totalni raspad ali je mnogo toga klimavo i poluraspad. To me iritira i troši više nego da se sve(t) raspadne. Tada dovučem bager, raščistim krš i krenem da zidam iz početka. Ovo me umara.

Žarko je prešao u deda mod funkcionisanja. 
Ne mogu baš da kažem da mi fenomenalno prija. Valjda zato što unuk prvenac nema moje krvi, ja sam tu samo slučajni prolaznik. Mila je postala drčna. Iskušava moje granice. Sa ostalima je fina ali meni nerve cepka. Nekada sam i ja imala taj pubertet samo sam pazila šta radim. Današnja deca su sebična i manipulišu kao da im je to obavezan predmet u školi. Smisleno, mudro, fino pa dok shvatiš, tinejdžer se već dokopao svog cilja.

Neki me je umor spopao a rolokoster ne pita, vrti me kako hoće. Komande lagano otkazuju a sile fizike su egzaktne. Nikada pre nisam imala 50 godina. Možda je ovo sad normalno stanje, možda je ovaj trenutak ono kada ne treba reći da će biti bolje. Šta ako je sad to "bolje"? Šta ako je ovo početak nove faze života u kojoj je rolokoster normalno stanje? Da odustanem, nemam kud. Znam... Sve će da se sredi i reši i popravi ali ja se osećam kao Alisa u Zemlji čuda, sve mi je čudno i ne snalazim se. 

Samo želim život moj da mi se vrati.

I da nestane voda koja se opet razliva po kuhinjskim pločicama.

U sred moje tužbalice, javio se moj muž. Glasom tihim, drugačijim. Zabrinuh se. Kaže, pukao vodenjak, Đole je odvezao Jovanu na porođaj. Ukratko, izbezumljen od straha. Ne smem da kažem da će sve da bude u redu. Nekada ne bude. Nismo deca i ne verujemo u bajke. Najbolje će biti da lepo sedimo u ovoj našoj bari u kuhinji i da čekamo da se Đole javi iz bolnice,.

Neka nelagoda mi preseca stomak, još od jutra a vreme je večere. 

Ne volim taj osećaj.

Nikad ne bude dobar.

I mi, zmajevi, smo obični smrtnici i nekad se plašimo ljudi.

I to je sasvim u redu.

Svi se nečega plaše ali ćute. Samo hrabri kažu da im je frka.

Od Nečega.

A Nešto se približava opasno brzo.