Dvadesetdevetinovembardvehiljadedvadesete

 "Mama, kakva je to muzika?", pitala me je ćerka čim je kročila u kuhinju. Mesila sam štrudlu i pustila Riblju čorbu. U sekundi, dok sam hvatala dah da joj odgovorim, godine su mi protrčavale pred očima. Nikad nisam bila baš fan te grupe. Bila sam zaljubljena u Mišu Aleksića. 

Priča je počela početkom osamdesetih. Bila sam očarana likom i delom Elvisa Prislija. Ležala bih u svom krevetu i gledala ga pravo u oči. Na ormaru je bio Elvisov poster, crno beli, duplerica iz Bravo časopisa. Teškom mukom nabavljenog. Ko je, u to vreme bio tinejdžer u Beogradu, zna koliko truda i veza je trebalo da se dođe do nemačkog časopisa o muzici i muzičkim idolima. I tako, gledali smo se Elvis i ja i ništa mi nije smetalo što je već bio mrtav. Za mene je bio najlepši na svetu. Ni njegova žena mi nije smetala, ma, ništa. U sobi Elvis i ja. I bi tako, dok mi u ruke nije stigao poster Riblje čorbe, baš u vreme kada je objavljen album "Mrtva priroda". Slika sa omota mi je bila toliko gadna da ploču nisam smela da uzmem u ruke. Fakat, ni gramofon nisam imala ali me to nije sprečavalo da odem u zemunsku robnu kuću i pravim se da sam kupac. 

U moju sobu, stigao je novi poster. Mislim da je bio iz "Džuboksa". Od svih članova grupe, sa postera se izdvajao Miša Aleksić. Gledao me je zaljubljenije nego Elvis tako da sam promenila pravac svojih osećanja. Miša je postao broj jedan. Najlepši, najseksi, onaj kog prvog vidim kad se probudim. Ni njegova ljubav mi nije bila uzvraćena ali ni to mi nije smetalo. Bio je tu, gledao mene, gledala ja njega i to je bilo to. Kad imaš 11 godina, ceo svet stane u tu rečenicu. Rasla sam, povremeno bih otišla na neki njihov koncert tek da vidim da li me je Miša zaboravio. Sve mu je bilo oprošteno, čak i farbanje kose u plavo. Jedan je Miša. Posteri su se pocepali, jer me je majka terala da perem ormar a papir nije trpeo vlagu. Ostali su samo tragovi od selotejpa, tamo gde su bili moji prvi momci. Papirni, doduše ali dovoljno biti da bih ih pamtila. Danas je Miša umro. Korono, sve ti jebem. Zar bez oba idola da ostanem? Nema veze što sada imam 50 godina. Miša Aleksić je neko skroz poseban u mom životu.

"Mama, ko je taj, neko iz naše familije? Ne sećam se tog imena", reče moje čedo.

"Nije iz familije. On je bio više od familije. Bio je u našoj kući više nego svi tvoji stričevi i tetke zajedno, od kad ih poznaješ. Imao je pogled, eh... Pogled kao jelen, nekako lep, mio."

"Da li sam ga ja nekad videla? I dalje nemam pojma ko nam je taj rođak..."

Naravno da dete nema pojma, to raste uz đubre od elektronske muzike nekih papana. "Znaš, dete, nekada su se ploče snimale u studiju PGP RTS-a, u Jugotonu, u studijima gde se sviralo na ruke a ne na kompjuteru. Od pola noći se čekao red ispred prodavnica ploča, ne možeš ti to da razumeš kad je danas odmah sve na netu. Ko je umeo da svira, umeo je i da snimi ploču a...."

"Znam, znam, baba i deta nisu imali para da ti kupe gramofon", setilo se čedo malo. Nisu imali para, ni za gramofon ni za štošta pa eto, porasla sam i živa ostala kao mnogi iz moje generacije". Njen osmeh rekao je ono što reči nisu stigle, da je moja generacija hodala ulicom sa brontosaurusima i T-Rexom lično. Miša Aleksić je, i tada, bio frajer i po. Bože, koliko sam želela da imam gramofon! Slušala bih Mišu, kako svira, po ceo dan i parče noći! Kada bih sabrala sva svoja nemanja koječega, ne bi bila velika kao žal za gramofonom, za ritualima vađenja ploča iz celofana pa, pažljivije nego kad se pere kevin kristal, iz kartonskog omota. Nikad nisam, svojom rukom, spustila ploču na gramofon niti joj prinela dijamantsku iglu. Na jednoj Novoj godini sam bila blizu toga ali je moj ritual prekinuo neki kome se žurilo da pusti sentiš i zgrabi onu sa malim sisama, da plešu. 

Sva sam se pogubila danas. Jedva sam se koncentrisala da napravim ručak. Knedle u supi su već prerasle željenu veličinu jer sam ja plutala kroz svoja sećanja, zaboravljajući da je nedelja i da nedeljom ručamo nas dve, zajedno. "Mama, nisam gladna, da li možemo da jedemo kasnije?" O, bebo jedna, nije problem da večeramo ručak nego ne znam kako da ti kažem da me probada nešto u plućima i da drhtim ko pihtije, kao da me neka temperaturica lomi. "Hajde, moli te majka, da ručamo sad pa da sklonim sve ovo".... Prećutah deo "dok još mogu jer možda i ja imam koronu i možda mi skoči temperatura i možda i ja, do večere, završim u bolnici, na respiratoru".

Nekadašnji praznik, na današnji dan slavljen u porodičnim okupljanjima, u Beograd je doneo prve pahulje i odneo Mišu. I ko zna koliko njih, dug je dan, nije mu ovde kraj. Šta da ti kažem, Mišo... Hvala za sve poglede sa postera u mojoj devojačkoj sobi. Bio si ozbiljno dobar frajer i još bolji gitarista. I, da.. Pozdravi mog tatu, ako ga sretneš tamo negde, na nebeskom putu. Podseti ga da si ti onaj kog smo, zajedno, krpili selotejpom posle svakog brisanja mog ormara.

Foto: Internet