AKO POKUCAM, HOĆEŠ LI MI OTVORITI
Neću.
Nemoj da se trudiš da kucaš na moja vrata. Kada sam ti gledala u leđa, kako si se odvukao napolje, oborenog pogleda i sramno, poželeh da te više nikada ne sretnem. Ni na ulici ni u snu ni u uspomenama. Nema te. Kao da nikad nisi postojao, kao da si manji od najmanjeg zrna kosmičke prašine. Nula. Da, to si.
Okrugla nula, ista sa svih strana, omot bez sadržaja. U nuli nema ničega. Misli da je bitna jer ima 0, taj ograničeni prostor oko svog Ničega! Dan po dan, skoro neprimetno, brisao si sav naš sadržaj. Baš sve što smo stvorili. Ukidao si mi sitne radosti jednu po jednu kao da si čupkao latice iz krune cveta. Izmišljao si izgovore koji vređaju inteligenciju. Ako nisi umeo da smisliš bolje, oh, čemu vređanje mog uma? Zaista si mislio da ne vidim, ne osetim, ne čujem kako zvečiš kao prazna kanta, kao oklop u kome je nekad postojao Čovek a sada je samo telo, prazno, šuplje kao košuljica koju je zmija svukla sa sebe tarući se o stepenik?
Možda bi bilo korektno da se na tebe naljutim, jednom za sva vremena. Ne mogu. Nula si. Sve što se množi nulom, nula ostaje tako da... Ne kucaj na moja vrata. Za tebe će biti uvek zaključana. Da, imao si ključ. I od vrata i od srca i od mog Univerzuma ali eto, stvari se menjaju. Ako bih dozvolila da priđeš mom svetu opet, bojim se da bih ti, u dve reči, tako zgazila Ego da nikad više ne bi pogledao sebi u oči, u ogledalu. Zaigrao si se, mačak. Uleteo si u svet daleko od svog, u kom važe pravila za odrasle i celovite ljude. Ne za polovne, ne za slomljene, polupane. Svet jakih, moćnih, hrabrih u kom nema mesta za patuljka koji izgori kao iver. Pauljka koji je postao marioneta.
Ustvari... Sve je baš kako treba, mačak. Hvala ti što si se vratio u svoj svet luzera nesposobnih da samostalno žive. Znaš... Baš je sve kako treba i svako je tamo gde treba da bude jer bi se, u suprotnom, pobunio da mu je tesno, da nije srećan, da ima pravo na više, na bolje. Srećan ti ostanak u svom mulju. Ja bih da plivam, bez tereta, bez da te vučem ka površini, da udahneš vazduh milioniti put a zatim se strmekneš nazad u mulj. Svako je tamo gde mu je mesto i za bolje nije.
Nemoj ni da prolaziš mojom ulicom. Mogao bi da ti se pokvari auto, da se onesvestiš ili umreš pa pomisliš da je pravi trenutak da pokucaš na moja vrata. Za tebe ne postoje a i ja sam iluzija. Ne, nikad me nisi poznavao. Da, samo si sanjao. Ta, kojoj bi se usudio da pokucaš na vrata, nikad nije ni postojala osim u tvojoj glavi. Bolje ne rizikuj verbalnu kastraciju. Dovoljna ti je kazna što sa sobom moraš da nastaviš da živiš.
Comments
Post a Comment