Um, drum i ostalo

 "Mama, kakva je to muzika?", pitala me je ćerka čim je kročila u kuhinju. Mesila sam štrudlu i pustila Riblju čorbu. U sekundi, dok sam hvatala dah da joj odgovorim, godine su mi protrčavale pred očima. Nikad nisam bila baš fan te grupe. Bila sam zaljubljena u Mišu Aleksića.  Priča je počela početkom osamdesetih. Bila sam očarana likom i delom Elvisa Prislija. Ležala bih u svom krevetu i gledala ga pravo u oči. Na ormaru je bio Elvisov poster, crno beli, duplerica iz Bravo časopisa. Teškom mukom nabavljenog. Ko je, u to vreme bio tinejdžer u Beogradu, zna koliko truda i veza je trebalo da se dođe do nemačkog časopisa o muzici i muzičkim idolima. I tako, gledali smo se Elvis i ja i ništa mi nije smetalo što je već bio mrtav. Za mene je bio najlepši na svetu. Ni njegova žena mi nije smetala, ma, ništa. U sobi Elvis i ja. I bi tako, dok mi u ruke nije stigao poster Riblje čorbe, baš u vreme kada je objavljen album "Mrtva priroda". Slika sa omota mi je bila toliko gadn...

 Neću. Nemoj da se trudiš da kucaš na moja vrata. Kada sam ti gledala u leđa, kako si se odvukao napolje, oborenog pogleda i sramno, poželeh da te više nikada ne sretnem. Ni na ulici ni u snu ni u uspomenama. Nema te. Kao da nikad nisi postojao, kao da si manji od najmanjeg zrna kosmičke prašine. Nula. Da, to si.  Okrugla nula, ista sa svih strana, omot bez sadržaja. U nuli nema ničega. Misli da je bitna jer ima 0, taj ograničeni prostor oko svog Ničega! Dan po dan, skoro neprimetno, brisao si sav naš sadržaj. Baš sve što smo stvorili. Ukidao si mi sitne radosti jednu po jednu kao da si čupkao latice iz krune cveta. Izmišljao si izgovore koji vređaju inteligenciju. Ako nisi umeo da smisliš bolje, oh, čemu vređanje mog uma? Zaista si mislio da ne vidim, ne osetim, ne čujem kako zvečiš kao prazna kanta, kao oklop u kome je nekad postojao Čovek a sada je samo telo, prazno, šuplje kao košuljica koju je zmija svukla sa sebe tarući se o stepenik? Možda bi bilo korektno da se na tebe...

Uz klopu, saznala sam da su vlasnici svih okolnih njiva. Pomisao na takvo bogatstvo, na mah, učinila je da poželim da kupim komad zemlje. Već sledeće sekunde, setih se da sam dete sa asfalta i betona, da mi je boravak u sred planine zanimljiv tog momenta ali da tu nije moje mesto. Za početak... Nema reku. Dovoljan razlog da ne kupujem zemlju iako sam bila na klik od realizacije. Vratila sam se u Beograd. Smog, gužva, nije to zdravo okruženje ali je moje, da se ne lažemo. Jedva sam pronašla mesto za parking, zaglavila na kasi marketa skoro sat vremena, baš mi povratak u grad nije prijao. Sa druge strane, pa šta ću ja u selu? Nije da ne mogu da živim bez gradske buke i gužve ali tamo je preterano mirno i čisto. Fali život, fali zvuk grada. Sigurna sam da je divno onima koji su tamo odrasli. Nisam od njih. U marketu sretoh komšiju. Večiti konobar po kruzerima, usidrio se, do sledeće tezge. Pre mog "Zdravo!" počeo je monolog kako ne nezadovoljan, kako je sve bezveze, kako nema po...

 Nije tuga vino pa da ga popiješ, iskapiš i nema više. Nije tuga ni knjiga, da pročitaš i znaš da je kraj. Ne umem da budem tužna, iako to svi od mene očekuju. Mrzim očekivanja. Zašto je ljudima baš toliko stalo da me vide ucveljenu? Živa sam, zdrava, relativno normalna. Posle Žarkove iznenadne smti (došlo je doba kada tu reč mogu da napišem i izgovorim a da se ne raspadnem), shvatila sam ko sam i koliko snage imam. Iako je bilo momenata kada je sve, baš sve išlo naopako i kada sam jurila ka dnu kao kamen, kada ga bacite u vodu, uspela sam da padnem i napravim svoj novi mikrokosmos. Ne sporim da je bilo momenata kada sam htela da skočim sa mosta na beton ali su prošli. Da, volim život. Imam dete, dom, prijatelje, neprijatelje, nemam kredite, ne radim više posao koji prezirem, imam milion i jedan razlog da se osećam dobro i jedan razlog da budem tužna. Dogovorila sam se sama sa sobom: poštovaću svoju tugu i dopustiću joj da me preplavi kad god talas bude veći od moje mogućnosti da n...

 To malo, dlakavo biće, tražilo je ljubav i toplinu. Unele smo ga u stan, nahranile, okupale i ni reč progovorile. Kao da je vekovima već tu. Da je bilo koja od nas progovorila, rekla bi da ima osećaj da ga je Žarko poslao. Da nas čuva, jer on fizički nije sa nama. U dubini pogleda malog drhtuljavog psa nazirala sam dubinu koju sam, nekada, videla u drugim očima. Možda je to samo bila želja da još jednom zagrlim, šta znam... Ime Žule mu se samo nametnulo, ne znam zašto. Mila je to predložila a ja... Ja sam se samo stresla. Ne, ne može. Lule, Bule, Cule, sve što nije na Ž može. Bio je suviše mali za neko ozbiljno ime. Cule, na to je reagovao i dizao klempave uši. Nije neka kreativa ali nema veze, niko nije savršen. Prve noći je spavao u dnevnoj sobi. Ujutru sam našla do pola pojedenu Žarkovu papuču. Plakala sam celog dana. Uplašeni pas je mislio da je kriv. Delimično jeste, malo sam bila ljuta, priznajem ali zašto njegove papuče, zašto ne nešto moje, detetovo? Ne dam Žarkove papuče....

 Lekovi nisu delovali. Valjda je moja volja bila jača od hemije. Tražila sam da me otpuste iz bolnice i, sutradan, bila sam na svom poslu. Pogledi mojih kolega, sadržali su tone žaljenja. Odlučila sam da se ponašam onako kako se osećam. Zahvalila sam se direktoru i svom šefu, napisala otkaz i predala im. Tek tako. Ne mogu. Meni tu više nije mesto. Teško je trpeti poglede pune žaljenja. Nisam nosila crninu. Crna boja mi nikad nije bila merilo tuge. Tuga je u srcu, ne na pantalonama i majicama. Pravo sa bivšeg posla, otišla sam na groblje. Put me je vodio okolo i naokolo. Nisam htela da nađem njegov grob. Ne, nisam bila spremna da je tu. Istrčala sam kroz kapiju tako da sam skoro pod autobus podletela. Hvala vozaču koji me je primetio. Verujem da je navikao da, odatle, ljudi izlaze zamućene pameti. Ušla sam u kafanu preko puta. Za jednim stolom sedelo je par matoraca, onih što su inventar u kafani, smrdljivih na rakiju koju samo dolivaju u krvotok. Pogledali su me začuđeno. Možda sam...

Prošli su neki dani i prošlo je duplo više noći. Dani nekako prolaze. Noći nikako. Kažu da sam 20 dana ćutala, da reč nisam progovorila. A htela sam, zaista sam htela ali reči nisu htele da se naprave. Drobile su se u slova, tačke i znakove pitanja. Taman bih se ponadala da ću uspeti da sastavim i izgovorim rečenicu, slova bi odletela i nije bilo ničega osim bola. Raspadanja od bola.  Nisam bila u stanju da uradim bilo šta, osim da trepćem i dišem i to ako ne plačem. Nisam umela ni da hodam. Neko mi je doneo štap, onaj sa 4 tačke oslonca i ostavio ga u predsoblju. Da sam znala ko je i da sam imala snage, verovatno bih ga, u nekim drugim okolnostima, oplela tim štapom preko leđa. Metalni štap je bio hladan kao smrt. Sve je smrdelo na smrt. Naš krevet. Kupatilo. Sir. Cveće. Sve. Moje misli su trulile i raspadale se i crvi su ih grizli. Sve je prestalo da postoji. Mila je otišla kod oca. Kažu da smo se tako dogovorili. Ne sećam se.  Obično bih sedela na patosu i gledala ka ulazni...