Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2015-06-02

O njemu i meni

Uvek je bio zgodan, struna, svaki mišić savršenog oblika. Uvek je bio miran, tih, nekako čudnog glasa koji je tek u kompletu sa njegovim pogledom govorio da ga razumem. Prijatelji su mi govorili da je čudan, previše tih, nikad iznerviran, nikad stresiran, a meni je sasvim jednostavan i neobičan zbog toga. 

Nasuprot tome kako su ga ljudi oko mene doživljavali, mi smo mogli satima da razgovaramo. Da odemo na koncert i skačemo do pola noći, pa se pešaka vraćamo preko mosta hodom bržim nego svi ti klinci duplo mlađi. Onda smo počeli da se ćuteći još bolje kapiramo. Slučajan dodir noge o nogu, dok sedimo i ćutimo, pričao je za sebe. Razumeli smo on i ja, niko drugi nije tu pozvan, a onda bi se pravili da je to sasvim ok i normalno da se tako, kao slučajno, dodirujemo. Godine jedna za drugom, redovi priče i naših ćutanja... Volim te trenutke. Obično hodamo jako brzo, u početku sam jedva dolazila do daha a sada mi nije problem ni 6 km za sat hodanja. Nekad zakukam da sam umorna od posla, a on kaže "Hajde da trčimo, zaboravićeš sve i bićeš kao nova". Neću, da ne bih zaboravila i tebe, ludo... odgovorim u sebi. Ti si aktivan za oboje.

Ne mrzi ga da se vidimo na 15 minuta. Da se popne do mene noseći bajs u rukama i osmeh na licu, i onu dečačku radost što je tu i što ćemo te minute da podelimo. Ako ustanem da mu dohvatim vodu ili čaj... Sedi tu, samo budi tu i ne mrdaj, kaže, da ti osetim miris kose tu pored mene. U početku mi je to bilo smešno, naivno, a onda sam počela da cenim te momente našeg mirovanja. 

Posedeo je, brada mu se poprilično prošarala sedim i ne volim kad je neobrijan. Lepo mu stoji ali nije to on, uvek perfektno uredan i sređen, tako me je navikao. Nekada bode kao jež pa se sklonim od poljubaca a onda mu bude žao, pa se duri, pa se strašno duri ali se ubrzo opet smeje. Nešto ga muči, žulja, vidim da je drugačiji i zamišljeniji. Pitam, da li je sve u redu? Nasmeje se kao dečak, sevne plavim očima kao da otera tu svoju muku i opet je tu.

Pre neki dan mi je zaspao na ruci. Ležali smo i ćutali, gledali u plafon. Samo je naše ritmično i uzbuđeno disanje remetilo mir u toj tihoj beogradskoj ulici. Došao je prilično umoran, neraspoložen i opustio se da je zaspao a meni je bilo žao da ga budim i sad imam istegnute mišiće na levoj ruci. Mogla sam na miru da ga gledam jer je jedan zrak sunca uspeo da se provuče ispod roletne i da ga obasja, da mu se svaka bora vidi. Spavao je bebeći, mirno, zadovoljno. Desetak minuta, a onda se prenuo iz sna, izvinjavajući se što se toliko opustio.. U redu je, samo spavaj, ćuti, ššššš.. Ja ću da te gledam i da ti ljubim svaku boru pored očiju, da je odmorim i snagom napunim. 

Sve je bilo drugačije. Mi smo, tog dana, bili drugačiji, intimniji nego ikad pre, iako je, naizgled, sve bilo isto i uobičajeno, čak i zajedničko tuširanje. Uplašio me taj osećaj još jače prisnosti sa njim, ali pustiću neko vreme da prođe, da vidim da li je to TO. Do tada ćemo da se grlimo i ljubimo najbolje što znamo, a što vama ovo pišem, nemam pojma... Sa mene se, uvek i sve, čita sa lica a on me pročita iz prve.



No comments:

Post a Comment