Energija i kako je usmeriti

Upravo sam shvatila koliko sam komplikovana osoba. Ili kompleksna?

Imam ogromne nalete Energije. Toliko, da mi nikad nije hladno, da ne mogu da napravim grudvu od snega jer mi se sneg istopi među dlanovima. Posle pređenih kilometara, koje sam postavila kao cilj šetanja, meni treba još. Ako radim čučnjeve, uvek mogu još par komada. Jednostavno, ništa me ne umara osim glupih pitanja.

Verujem da je svakome od nas, rođenjem, data određena količina ljubavi, strpljenja, smirenosti, aktivnosti, druželjubivosti. Vremenom, te količine se menjaju. Energija se obnavlja i puni te zalihe osim kada se okružiš ljudima i pojavama koji te jednostavno troše a ja sam, uglavnom, takvima okružena. Potrošačima svoje Energije. Ne mislim tu na one svakodnevne obaveze tipa odlazak na posao, saobraćaj, kuvanje, peglanje.. Mislim na ljude koji me umaraju svojim prisustvom.

U početku je to sve bilo bezazleno. Upućivali bi mi poneko glupo pitanje a ja sam se, iz pete, trudila da im razumno obrazložim svoj odgovor. Trebalo mi je vremena da shvatim da je jedini dobar odgovor onaj koji od mene žele da dobiju, a to je empatija u njihovoj nesrećnosti. Pri tome, da ne bude zabune, niko nije u smrtnoj opasnosti ili bolestan i ne mislim na ljude koji mi daju samo naznaku svog neraspoloženja, naprotiv. U pitanju su ljudi koji su u statusu "umro sam ali mi niko nije javio".

Porodično okruženje čini starija populacija, koja postaje zahtevna i sebična. Kažu da je starost takva ali ovde sam sigurna da ima i prilično bezobrazluka i navike da se nekome kuka, od momenta kad se krmeljivi sretnemo pred kupatilom a još nije svanulo. Svi kukaju. Otac na račune koji samo rastu. Majka na sve bolesti koje je muče, što realno što ... ne znam kako da kažem a da nije uvredljivo. Manipulacija osećajem bespomoćnosti. Ćerka koja, kad god ima brdo školskih obaveza, kuka kako nije dovoljno voljena i mažena. Prijatelji koji su se utopili u uloge koje su odabrali, prvenstveno žrtvi koje su na raspolaganju svima pa nemaju vremena za sebe, a i da imaju šta će im? Ionako sedimo u kafiću pored našeg bloka, kao i predhodnih 30 godina. Da na vrhu planine Golije živimo, češće bi išli nekud, npr. u bioskop... Samo konstatujem.

Na poslu panika i stres idu u talasima. Ili su na maksimumu ili je mrtvo more, pa je histerija šta ćemo i kako dalje. U zgradi komšije jedva dočekaju da se sretnemo u liftu pa da kukaju kako je zgrada prljava. Pritom, niko se ne bi uhvatio metle i kofe vode i obrisao stepeništa, logično. Uvek je neko drugi odgovoran, kriv, uvek je nekome drugom bolje.

Saznanje da sam se okružila beživotnim ljudima me je zapanjilo. Sama sam ih birala i nisu uvek bili takvi. Ne mogu više sa njima na dno. Treba mi vazduha, akcije, Energije! Poprilično sam potrošila zalihe glupih odgovora na glupa pitanja (a kako drugačije?), strpljenja, empatije, radosti. Ja, koja sam šampion brbljivosti, dolazim u situaciju da mi reči ne prate misli, kao da više nemam odgovarajućih, pa prećutim mnogo više nego što moj karakter to podnosi. Ne prija mi buka ni galama, puno sveta, svetla, a treba mi živosti. To je gadna situacija. Moram da pronađem novi izvor Energije jer ću da se ugasim kao roštiljski žar na kom je ispečeno puno divne hrane a na kraju ga samo zaliju flašom vode.

Mislim da su svi signali da treba da se pokrenem uključeni. Ostaje još samo da odaberem kako ću i gde da usmerim ovo obilje svoje Energije. Kraj decembra je a ja izgoreh u kratkim rukavima, dok su oko mene ljudi u ozbiljnim džemperima. Eto, dokle je došlo.