Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2016-01-12

Dvanaestijanuardvehiljadešesnaeste

Ova godina mi više nije nova. Već se razgazila i fino smestila u moj život. Ne grešim čak ni kada pišem datum, obično bih do aprila prepravljala godinu. Ova je neka ambiciozna. Čini mi se da, bolje od mene, zna šta hoće i kako hoće. Sa njom nema zezanja.

Drugi radni dan posle desetodnevnog odmora protekao je vrlo radno i po oči naporno. Spoljna temperatura je kao prolećna pa sam u gradski  autobus sela držeći jaknu u rukama. Kao dugogodišnji korisnik istog, razvila sam svoje meditacije dok se vozim. Sve je bolje od opterećivanja uma teškim mislima. Nekada sam slušala muziku, kao i svi, zabola bih slušalice u uši i uživala u trenutnom muzičkom izboru. Problem je došao potpuno iznenada i primetili su ga svi sem mene. Tako zapušenih ušiju, pevala sam koliko mi srce ište. I ne samo to... Svirala sam bubnjeve rukama, pevala i prateće vokale, svirala zamišljenu gitaru kao čika Dejvid Gilmur u "Comfortably numb", sve to na radost mojih saputnika. Nisam ih ni primećivala. U muzici uživam zatvorenih očiju i potpuno se isključim. 

Danas sam pogled izbacila kroz prozor autobusa. Novogodišnja rasveta, poput cveća na svatovskim automobilima, koje posle izlaska iz svadbene povorke gubi smisao. Praznici su gotovi, scenografija može da se skloni do sledećih, euforija je prošla i Beograd se vraća u svoj redovni režim. Pogled mi se zakačio na bilbord pored puta. Reklama za kupovinu VISA karticom, što vlasniku kartice može doneti poklon u vidu simpatičnog automobila.

Imam talenta za nagradne igre. Ne za neke velike dobitke, ali su knjiga, kišobran i ulaznice za pozorište sasvim korektne nagrade. Pomislih.. Koliko sam samo puta, pred praznike kupujući kao da nema sutra, platila ovom karticom? Pa, možda ću baš ja da dobijem taj auto! Sreća prati hrabre a, kad god mi se pojavi "onaj" osećaj u stomaku, nagrada je izvesna. Osećaj se pojavio i bacio me u paralelni svet. Vizuelizovala sam sebe, na svečanoj dodeli nagrade, kako u tesnim cipelama na štiklu pokušavam da ne zaplačem zbog bolnih nogu... Kako moja haljina ocrtava svaki kubni cm mog sala, i kako sve to dlanovima nevešto krijem, pa stojim kao prija u folklornoj grupi, pred izvođenje spleta narodnih igara. Na glavi imam nešto našušureno. Moja frizerka je, oduvek, želela da napravi mega svečanu frizuru, i njoj je poveren moj stajling.

Uglavnom, u glavi mi je situacija svečanog uručenja automobila kao sa reklame. Baš meni, koju stežu proklete cipele i imam frizuru kao Jovanka Broz, Auto je moj! Iste sekunde, na um mi padaju problemi koji bi tek tada nastali. Auto treba registrovati... Popriličan trošak. Možda bih morala i neki porez na poklon da platim.. Kupim alarm, zakupim garažu, stavim patosnice, muziku, zvučnike... Jambolije na sedišta... Ok, može bez jambolija... Pa, da imam pare za sve to, kupila bih sama auto, zar ne? Ne bih obigravala oko bankomata svaki put, u nadi da je nepoznati dobročinitelj, svesno ili nesvesno, uplatio nešto na moj račun, tek da ne odem u minus. Morala bih da razmišljam o saobraćajnoj gužvi, mestu za parkiranje kilometrima daleko od mesta kud idem, o lopovima svih profila, o ljubomornim komšijama koji će da mi grebu auto ključevima... Ma, šta će mi sve to? Troškovi, stresovi, potpuno nepotrebno. Vizuelizacija je naglo prekinuta saznanjem da sam stigla do svoje stanice.

Odjednom.. Na vazduhu sam, jakna mi je i dalje u rukama ali sam slobodna! Ne moram ni da nosim ono čudo na glavi, ni da se usiljeno smeškam na dodeli nagrade, dajem intervju za novine, pozajmljujem novac za registraciju i preživljavam sve te muke novopečenih vlasnika novih vozila! Kad bolje razmislim... Meni taj auto uopšte ne treba. Ne umem ni da vozim. Na osmom času auto škole ljubazno su mi vratili novac, jer sam bila naj nesposobniji i naj smotaniji kandidat u karijeri te škole. Ogromno olakšanje.. Taj auto treba da dobije neko ko će u njemu umeti da uživa. Za mene je već dovoljan poklon to što me moje cipele realno ne stežu i što o parkiranju autobusa koji me je dovezao mora da razmišlja neko drugi.



No comments:

Post a Comment