Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2016-01-19

Zima u Beogradu

Kad padne sneg u Beogradu, prebacim se u vanredno stanje. Nikad mi nije hladno i nemam problem sa hladnoćom. Imam problem sa snegom u Beogradu.

Zaista, nikad mi nije hladno. Ne pretrpavam se garderobom, ne nosim rukavice, ni grudvu od snega ne mogu da napravim jer istopim sneg vrućim dlanovima. Ne nosim dugačke čarape, džempere, definitivno nemam problem sa hladnoćom. Sneg u Beogradu je ono što ne podnosim. Neki koji nisu iz Beograda, pa su naučili na drugačiju klimu, saobraćaj, disanje grada, skloni su da kažu da sam razmažena. Ne sporim. Jesam, u svom gradu sebi dajem pravo da sam razmažena Beogradom. Nemam ništa protiv snega na planinama, tamo gde ljudi plaćaju da odu da u tome uživaju. U Beogradu samo stvara probleme. Možda je lepo i romantično gledati ga kako pada osvetljen uličnim svetiljkama, ali već ujutru grad ne funkcioniše sjajno. Oni koji su plaćeni da sole ulice, čiste sneg, voze gradski saobraćaj, snabdevaju prodavnice svežim hlebom, prevoze bolesne ili jure lopove... Njima svaka čast. Daju svoj maksimum da grad živi i hvala im na tome.

Utabani sneg brzo postaje led. Led je klizav. Noge mi se udrvene kao dve pritke za boraniju i ne umem da hodam. Već natrontana zimskom jaknom (meni je svaka jakna nužno zlo), pri svakom koraku očekujem da se polomim i već me svrbi ispod gipsa koji još nisam zaradila ali sebe već vidim sa otvorenim prelomima i avansno jaučem u sebi. Kupila sam cipele za koje su mi životom grantovali da se neće klizati ali džabe, ja se klizam i kad kroz prozor gledam zaleđenu ulicu. Upravo razmišljam.. Da li mi veće adrenalinske skokove proizvode klizavi pešački prelazi ili stepeništa? To je nagradno pitanje.  Cele godine se ne preznojim koliko kad treba da siđem niz zaleđene stepenice. Tu je zamišljena fraktura lobanje redovan scenario. 

Pre upuštanja u takav podvig, prvo moram da raskopčam jaknu, jer pri samoj pomisli na akciju počinjem da se pušim kao šaht u zimskoj noći. Sreća moja da živim u ravničarskom delu grada, inače bih se na dupetu spuštala niz ulicu, što sam jednom i uradila preko snegom zatrpanih stepenica. To su oni nekadašnji snegovi, što napadaju po pola metra, pa kad kreneš nogom kroz sneg ka stepeniku, do kolena propadneš. Sticajem nekih čudnih okolnosti, niko pre mene nije prošao tuda, bar malo da utaba sneg. Drugog rešenja nije bilo nego da savijem jaknu pod dupe i guzećki se spustim. O tome gde mi je sve sneg ušao i otapao se u nastavku priče, ne bih detaljisala. Uglavnom, bilo je iskustvo koje se pamti.

Led ne volim ni u čaši. Sneg ne volim ni na slici. Beograđanka pa još ponosno razmažena, da, ta sam i nemam problem sa time. Jedini problem imam sa snegom ali neće ni on doveka. Sunce, kakvo god da je, otopiće ga pre ili kasnije a onda nastupa moje vreme. Zimoljupci, uživajte dok traje. Ja se, ipak, duže radujem suncu nego vi snegu.




No comments:

Post a Comment