Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2016-04-12

Third hand shop

U stanu naše četvoročlane porodice, u 68 kvm, postoji još tolika kvadratura u ormarima. Komotno bi se još jedna četvoročlana porodica uselila. Ne znam domaćinstvo koje ima više ormara nego mi.

Da se ja pitam, a ne pita me niko, izbacila bih pola tih ormara sve sa sadržajem. Kineski porculanski set za 12 osoba, npr. Nikad u životu korišćen jer nije bilo potrebe da 12 ljudi istovremeno jede iz toga. U vreme kad su baba i deda umrli, gosti su dobijali kafu i razlaz. Nepotrebno zadržavanje i ožderavanje nije bilo planirano. Kome su valjali za života, setio ih se i kad su umrli, tako da tih 12 nismo skupili. Ostale porodične zgode nikad nisu podrazumevale toliki auditorijum. Kako komplet od 12 puta n tanjira (malih, srednjih i ostalih) sa kompletom činija i činijica nije korišćen ni za šta sem da se pere, rado bih ga bacila. U zemlji u kojoj je napravljen, Kini, verovatno ima smisla što je za toliko ljudi. U našoj kući nema.

Sledeća stavka na spisku za izbacivanje su komadi garderobe "za kad se vratim na onu kilažu", što će biti nikad. Upravo sam rešila da drugaricama razdelim šta kojoj odgovara i da ne lagerujem zapušače Energije ni u životu ni u životnom prostoru. Cipele, kojih moja mama ima iz vremena kad je radila, a odavno je u penziji.. Sve će radikalno biti počišćeno pod okriljem prvog mraka. Što su stariji, ljudi se više vezuju za predmete i odeću koju su nekad nosili, pa je rovovska borba ubediti ih da se toga reše. Kad ne znaju šta imaju, rešenje je pobacati viškove 80% a samo u prvom redu ormara ostaviti par značajnih komada. Niko neće da se penje na merdevine i kontroliše šta ima iza, provereno.

Jorgani stari 49 godina. Umreću, rešiti ih se neću. Kad god priča dođe do njih (u svakom od mojih entuzijastičkih nastojanja da ih se rešimo) moja majka kreće sa scenariom Armagedona. Da li će da nas opiči meteor ili nuklearni rat, još nije jasno, ali može da se desi katastrofa u kojoj ćemo da pomremo ako nemamo jorgane. Do sad su skupili toliko prašine i grinja da je bolje da me ubije meteor nego prašinčina. Kad moji budu otišli kod nekog lekara, moram da nađem još jednog dobrovoljca koji neće ništa da pita, već će da navuče gas masku i da mi pomogne da te rasadnike alergena odnesem do smećare. Neće im se obradovati ni prevrtači kontejnera jer postoji ozbiljan rizik da se jorgani raspadnu pri izvlačenju iz ormara. Ako osvanem u novinama, znaćete zašto. Ubili je prašnjavi jorgani, pisaće u "Kurir"-u.

Napraviću third hand shop. Mogu da prodam za dinar komad tablu presvučenu plišem, kao podlogu za skupljanje metalnih znački. Nikad nisam kapirala čemu služe a kad se setim u kom ormaru stoje, ni ne otvaram ga. Društvo im prave moj svileni kimono, koji sam noslila kad sam imala 10 godina i baš ničemu ne služi, i moja melodika švercovana iz Grčke u džaku pomorandži. Da budem iskrena, jednom sam u nju duvala na školskoj priredbi, potpuno samouka i bez elementarnog poznavanja nota, ali motiv je bio odličan. Svaki učesnik imao je 5 iz muzičkog zaključeno. Kako sam nabadala dirke to samo ja znam i nije za javnost, uglavnom, imala sam tu peticu, neophodnu za odličan uspeh u 8. razredu. I melodika će da ide u rashod. I pisaća mašina i tatina torba trgovačkog putnika, sa početka sedamdesetih godina prošlog veka. Gomila sudova od vatrostalnog stakla, termos od 5 litara, gomila nekih rasparenih šolja i čaša koje nikome ne trebaju. Šampanjci iz veselih sedamdesetih, koji su se u bljutavu vodicu pretvorili. Pegla koju niko nije uključio godinama jer ima neki sitan kvar, to je poslednja informacija koju o njoj pamtim...

Od antikviteta sačuvaću samo fotografije i svoje roditelje. Za koji dan će 49 godina kako su u braku. Na slikama sa njihovog venčanja teško da još ima živih ljudi. Slike su crno-bele, reckastih ivica. Tata je bio anoreksično mršav a mama zaljubljena toliko da ljubav kipi sa slika. Takve ljubavi se više ne neguju. Dok su čuvali svoj brak, čuvali su i te jorgane i peglu (iz tatine momačke spreme), kofer u kom se uselio kod mame... Ma, ko sam ja da nečije uspomene bacam??? Tu gde čuče i prašinu skupljaju 50 godina, neka ih i dalje. Još vek ili dva, kao da je to bitno u ovom Univerzumu. Bolje da razmislim kako da se uvučem opet u one suknje od pre 20 kila.




1 comment:

  1. pobacati sve sto se ne nosi vise od dve godine. NIKAD nece vise biti obuceno. Prodati, ima tih seknd hendova onolko.. dobijes neki dinar, a skines haos sa grbace...
    citam i kao da slusam sebe od pre deetka godina. A onda sam uvela feng shui... sve bacam, kao ratrak sneg

    ReplyDelete