Visoke potpetice

Poznat je moj stav o visokim potpeticama. Neću ih obuti ukoliko jedan savršeni muškarac ne bude pored mene kad ih budem obuvala, bila u njima i izula ih. Posle bar 20 godna ne nošenja istih, malopre sam skupila hrabrost i probala dva para.

Jedne crne, lakovane, jebozovne. One u kojima se ide 2m od auta do barske stolice, 2m nazad i pravac u spavaću sobu. Naravno da uključuju postojanje odgovarajuće muške pratnje u svim fazama nošenja. Iz baletanki stati na stileto štikle od 10 cm traži hrabrost. Prvo, da si žena sa velikim Ž, sigurna i stabilna šta god da obuješ. Ja sam žena sa okruglim Ž i sigurna sam i stabilna sam šta god da izujem. Druge su bež-crne, sa malom platformom i veoma udobne za 2 minuta nošenja. U odnosu na moje mokasine, sve je to mučenje.

Kako reče muškarac koji mi je pravio društvo u biranju modela i bio svedok mog obuvanja ovih mučiteljskih izuma, vi žene ste spremne na razna odricanja i bolove zarad lepote. Smatram da je bolno uklanjanje viškova dlaka sasvim dovoljna žrtva bogovima lepote. Ovakve štikle su opasne po život skoro kao i klizaljke. Kad masa dobije ubrzanje, postoji samo jedna muška ruka koja može da me spase od loma.

Javno obećavam: kupiću i nosiću takve cipele kad ruka spasa bude, sa ostatkom muškarca, spremna da bude tu i kad ih obujem, i kad nekud odemo, i kad te cipele budem izuvala u spavaćoj sobi. Znam da sam lepa i savršena i bosa. Cipele su samo fetiš. Ukoliko čvrsta ruka bude tu, daću sve od sebe da na vrtoglavim štiklama rizikujem život. Oni koji znaju koliko ne volim štikle, shvatiće hrabrost na koju sam spremna. U rangu je skakanja sa padobranom.

Kažu da se strah rešava suočavanjem. Možda je trenutak da se suočimo visoke štikle i ja. Samo glasno razmišljam..