Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2016-05-09

Otvaranje

Jednom sam imala pet godina.
Moje drugarice su se penjale na drvo. Bila sam mala debela. Sve i da sam htela, nisam smela da se popnem. Odredile su da budem sluškinja, jer, sluškinje su na zemlji a vlastela na drvetu, u zamišljenom dvorcu. Bežeći da sakrijem suze, okliznula sam se na blato i pala u baru baš onako kako u crtanom filmu prase upada u kaljugu. Vrištale su od smeha. Moja sramota nije imala dimenzije. Bila je veća od Univerzuma.

Jednom sam imala deset godina. 
Umro je drug Tito, baš u vreme kada sam sa školom bila na Tari. Učiteljica Josipa je rekla da svi moramo da plačemo. Nisam plakala, samo sam se pravila da trljam suzne oči. Zbog druga Tita sam, proleće pre toga, imala krvave žuljeve na nogama jer su svi iz škole morali da idu i mašu pored auto puta, kad se vraćao sa Kube. Kad je umro, smatrala sam licemernim da plačem. Ni on nije plakao zbog mojih žuljeva pa neću ni ja zbog njega. Kosmička ravnoteža. Nikad nisam zažalila zbog te svoje odluke.


Jednom sam imala 15 godina. 
Zaljubila sam se toliko da sam se tresla kad ga vidim. Poljubio me je, dok je sa radija svirala pesma "Calimba de Luna". Poklonio mi je žutu ružu, ukradenu iz nečije bašte. Mislila sam da je to romantično, sve dok sutradan nekoj drugoj nije poklonio ružu i ljubio je. Tada sam odlučila da se ma'nem romantike. To je za neke druge žene.

Jednom sam imala 23 godine.
Radila sam po 12 sati, mrzela svog poslodavca, padala od umora. Život su činili posao i spavanje. Odlučila sam da odem, kada sam 3 dana nosila sendvič u tašni, a nisam stigla da ga pojedem. Naučena da se autoritet poštuje i da se ne sme reći "Neću", godine su mi trebale da ta uverenja otklonim. Nikad nije kasno za slušanje sebe.

Jednom sam imala 35 godina.
Udala sam se, iako sam bila svesna rizika svoje odluke. Iluzije su se lomile kao grisine, stvarnost je bila brutalna i bolna, višestruko. Trebalo je naći izlaz. Našla sam ga kad sam odlučila da ga nađem. Sve vreme bio je na istom mestu, samo sam ja lutala, dok sam pokušavala da ga izbegnem. Potrošene godine u zamenu za iskustvo. Skupa škola da bih je ubuduće ignorisala.

Jednom sam imala 46 godina.
Nikad nisam bila više svoja, radosnija, bolje inspirisana da pustim sebe iz sebe.. Do ovih dana. Dubine koje sam u sebi pronašla, lagume i skrovišta, zalihe Energije, snagu koju nisam znala da posedujem... Našla sam blago. Saputnik na tom putu je čovek kome sam zahvalna što je tu. Što sluša priče iz dubine mene, što razume i ne osuđuje. Hvala mu što me pušta da rastem, inspiriše da pričam, više pišem i budem Ja. Zahvalnost ne može da se spakuje u par redova. Razume se 1:1. 

Nikad nije kasno da se bude svoj. Uvrenja koja su nam drugi nametnuli, misleći da nam čine dobro a ustvari su nas blokirali u našem rastu, mogu da se promene uz mnogo volje i malo truda. Ako sam ja uspela da se oslobodim tereta koji su mi raznorazni godinama tovarili, može svako. Volela bih da i ja nekad nekog pokrenem da bude bolji, slobodniji, da prvenstveno voli sebe pa ostatak sveta. Veliki je to uspeh.






No comments:

Post a Comment