Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2016-08-14

Nečujne suze

Ovaj godišnji odmor obeležila su dva zvuka.

Jedan je proizvodio drugar metalostrugar. Nevidljivi komšija koji već 15 dana nešto brusi, pa me taj zvuk budi svakog jutra. Obično bih se ljutila zbog nasilnog buđenja ali ovaj put je drugačije. Sigurna sam da pravi nešto lepo ili bar korisno a možda samo uživa u sečenju metala, možda je umetnik koji pravi tzv. instalaciju, možda na nekim stepenicama rukohvat.. Štagod, živ bio. Uvek sam cenila zanatlije, ljude veštih ruku koji od gomile nečega naprave nešto smisleno. Dobar zanat je zlata vredan, iako je neisplativ.

Drugi je zvuk nečujnih suza. 
Nadu znam od srednje škole. Od neke godišnjice mature počele smo intenzivno da se družimo. Kada je moj brak krenuo nezadrživo nizbrdo, Nada je bila tu, da mi bude podrška da pronađem svoj put. Podržala sam i ja nju, kada je počela sa privatnim poslom, koliko sam mogla sve do tačke kada to nije bilo odgovarajuće. Razišli su nam se putevi, eto, tek tako. Kad god bih prošla njenom ulicom, pogledala bih u pravcu gde živi, setila se kako smo išle na koncerte i vraćale se kući ispolivane pivom pa ujutru išle na posao... Setila bih se kako mi je doturila par hiljada dinara, u trenutku kad nisam imala ništa... Kako mi je kupila sandale jer sam konstatovala koliko su udobne... Setila bih se ručkova za nas dve i decu, vangle pune sveže salate od svega što je moglo da se izrenda i jede sveže... Setila bih se majice u kojoj je spavala, oblika njenih noktiju, dobrotvorne akcije u kojoj smo cedile litre đusa i prodavala ga a prihod je išao za lečenje nekog momka... Ma.. Svega bih se setila.
A onda vest da je prekjuče umrla, posle duge teške bolesti. Ona, oličenje Energije, žena koja je trčala maraton, vozila rolere po 20 km, jela samo vegeterijansku hranu, nije pušila ni pila, nije imala visok pritisak kao ja poslednjih 12 godina. Hej, Nada umrla, pa to je nemoguće, potpuno nemoguće!

Mozak i danas odbija to da prihvati, dok ovo pišem i razmišljam šta da obučem sutra za njenu sahranu. Crna boja mi nikad nije bila merilo tuge. Tuguješ iz srca, iz svake ćelije, ili ne tuguješ ali crna haljina nije merilo tuge. Znam samo da ću da obujem te sandale koje mi je ona kupila i da ne želim da gušim i kontrolišem suze, ionako ne prestaju da se slivaju već 48 sati. 

Racio me ne konstatuje. Reči su mi olovno teške. Kukavica sam. Ona se gasila a ja nisam znala u kakvim je mukama. TO ne mogu da izgovorim glasno, preko toga ne umem da pređem i zato sam još zaglavljena u 12. avgustu pre podne, dok nisam primila strašnu poruku. Kako se ostaje jak, kada se tvoj pogled sretne sa pogledom njene dece? Utehu ne vidim. Razum mi je zamućen kao limunada, koju sam uz Nadu zavolela. Ne znam kako ću u sutrašnji dan. Bol duše me je blokirao.

Umrla je u noći kada su padale zvede, noći Perseida. Ubediću um da je neka zvezda, leteći kroz međuzvezdani prostor, povukla sa sobom i njenu zvezdu i ugasila je. Verovaću da je, na tom putu, srela neke drage ljude koji su pre nje tuda odleteli. Tešiću se da je sada više ne boli i da je slobodna baš kao što je i na ovoj planeti bila svoja i neukrotiva, energična mala žena.

Za neki davni rođendan poklonila sam joj narukvicu sa znakom beskonačnog. Pa, zar tamo neka smrt može da nas razdvoji? Ne dam. To je naše. Ja ne umem da se opraštam zauvek. Do sledećeg susreta među zvezdama, putuj dušo......



1 comment:

  1. Ja ne umem da se opraštam zauvek.
    Samo to da si rekla, pa i samo to bi bilo dovoljno...

    ReplyDelete