Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2016-08-31

Kada lift ne radi

Sve više ličim na svoju babu. Kad god bi neko zapodenuo priču, nebitno da li je o kaubojima ili o gajenju kaktusa, imala je svetli primer u svojoj široj familiji, nekog ko je isto tako... Da ne dužim. Ovih dana rado čitam blogove dragih kolega, pa se sećam koječega. Obzirom da ću uskoro postati većinski vlasnik svog života (čitaj: prevaliti pedesetu), sasvim je logično što pamtim mnogo toga.

Bombardovanje Srbije. Svi smo ga doživeli različito a ja ga pamtim po smejanju ko luda na brašno, bez brašna. Jelenin otac je bio vojni lekar. Uglavnom nije bio kod kuće pa se naše društvo sastajalo u njihovom stanu. Osim Stevinog sanduka sa anesteticima (gajbe prepune alkoholnih pića koje je red doneti lekaru, normalno), jedna od bitnijih stavki je bilo što su na prvom spratu. Restrikcije struje su bile česte i duge, nikome se nije klimalo pešaka uz i niz stepenice novobeogradskih solitera. Stan je gledao prema parku u kome  je bio ne formalni štab penzionisanih vojnih lica koja su, sa sjajem u okicama, razmatrala geo-političku situaciju i kovala plan za odbranu jer "šta znaju ovi oficirčići, u vreme Tita mi smo mogli sve sami".

Beogradsko proleće. Jelenin rođendan, tradicionalna torta sa ananasom. Kada je počela da muti sastojke za patišpanj, nestalo je struje, pa sam joj donela svoj manuelni mikser, zaostavštinu iz onog rata. Aparatura poput miksera ali sa ručicom koju treba vrteti na 850 obrtaja, da bi se jaja umutila. Ravno nemogućem i potpuno nebitno jer smo se sjajno zabavljale. Ponosne što smo sa pripremom torte krenule dan ranije, ako nešto pođe po zlu, vladale smo situacijom Čorbica od jaja i šećera pomešanih sa brašnom nije mogla da se peče kad je trebalo, jer struja nije stigla kad je bilo planirano. Frižider, normalno, ne radi. Branile smo budući patišpanj dok su sirene urlale i najavljivale nove nalete bombardera, kao da nam je to bila najvažnija životna tekovina. Dođe struja, ubaci Jelena ono u rernu. Taman je počelo da raste kad je struja opet nestala, i došla satima kasnije. Daj šta daš, nema odustajanja. Ćerka vojnog lica neće se predati bez borbe. 

Ananas je uspeo. Konzerviran negde na drugom kraju planete, bio je tretiran kao blago. Šlaga nije bilo ni u najavi jer antički mikser nije mogao da dostigne potrebnu brzinu pa je slatka bela vodica bila neupotrebljiva. Torta je izgledala ovako: nedovoljno pečeni patišpanj  je imao blago pečene ivice. Njih smo iskidale od one ljigave mase iz sredine i stavile u staklene čaše. U sredini su bile iseckane jagode i to je bilo to. Svećice nismo imali u šta da ubodemo. V.d. torta je morala da se iznese pred goste. Obzirom na okolnosti i višak slobodnog vremena, svi su se odazvali rođendanskom pozivu. Veselo društvo se dohvatilo doktorskog viskija. Ako ga lekari imaju u velikim količinama, sigurno leči sve bolesti znane i ne znane. Smejali smo se kao nenormalni, dok neko nije primetio da se grupica vojnih penzionera (u punoj opremi i uniformama) rasformirala i konstatovao kako su krenuli da nas streljaju, ili bar ošišaju za primer. Plakali smo, što od smeha, što od realnog straha da bi neka bomba mogla da nas obriše sa ovog sveta u trenutku. Uskrs je bio za par dana. Uzdali smo se u Božju pomoć da će sve to, ubrzo, biti samo ružan san.

Dođe vreme da se rastajemo, dok je još dan. Vozili smo bicikle kao besni, jer smo imali vremena kao nikad pre, a i prevoz je jedva funkcionisao. Uzjahala sam gvozdenog konja i stigla do svoje zgrade pa krenula uz stepenice, sve sa bajsom u nežnim rukama. Imam tri stepeništa a dve ruke i pola sveće, koju sam štekala u poštanskom sandučetu, zajedno sa paketom šibica. Naravno da nemam čime da je nosim jer nosim gvozdenog konja. Krenuh hrabro u mrak. Prvo stepenište je uspešno savladano. Na početku drugog došlo je do sudara. Ja uz stepenice, sa biciklom u rukama, a komšija niz stepenice. 

Da ne objašnjavam preterano detaljno gde sam mu zabola prednji točak i nastavila da guram... Dovoljno indikativno biće ako napišem da se iz tog omalenog čoveka prolomio takav vrisak, da su stanari nižih spratova kolektivno izleteli iz svojih stanova. Jedva ga otresoh sa onog točka. Šta znam, možda mu se i svidelo. Tako je komšija dobio farbana jaja pre Uskrsa. Više nikad nismo rekli ni "Dobar dan". Laknulo mi je kad mu je devojka ostala trudna. Ne bih podnela grižu savesti da je bilo drugačije. 

Bombardovanje je prošlo a tortu za Jelenin rođendan više nismo jeli. Ubrzo se odselila u Španiju, u potragu za boljim životom i pristojnijim uslovima za razvoj svog naučnog rada. I komšija se odselio, a ja od tada više nikad nisam sela na bicikl. Hvala Danieli Bakić i Dudi Alapači na podsećanju na ovo druženje sa komšijom. Verujem da mu je farba trajala duže nego bombardovanje. Ko bi verovao da se plava boja, sa bicikla, prenosi na osetljive delove tela samo jednim snažnim potezom?





No comments:

Post a Comment