Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2017-08-09

Sremačka duša - rađanje

15. februar 1486. Despotica Angelina Branković, sa sinovima Đorđem (u monaštvu proglašenim za Maksima) i Jovanom, stigla je u Kupinik. Na malom ostrvu, blizu poslednjih seoskih kuća, nalazila se tvrđava koju su sazidali Mađari. Okružena močvarom, strateški je bila na boljem položaju nego da je bila na rečnoj obali.

Unutar grada, napravljenog od opeke i lomljenog kamena, bile su prostorije za stanovanje. Sam grad je bio opasan širokim šancem. Četiri ugaone kule, izgrađene kao sastavni deo obimnih zidova bile su dostupne samo sa čeone strane od drveta, koja se spuštala i premošćavala šanac.

15. maja 1486., lepa Mara je osetila trudove. Iako je bila ćerka uglednog zantlije, bila je sama. Mati joj je preminula mlada a oca i braću nije zanimala njena trudnoća. Sama i od Boga i od ljudi, krijući svoju sramotu, porođaja i dolaska deteta na svet bojala se više nego smrti. Kuda će sama, sa detetom? I do sad je bila sama a sada će, njih dvoje, biti sami pod kapom nebeskom. I tog jutra radila je u polju. Bolove je pripisivala teškim poslovima i nošenju korita u kom je, tog jutra, prala tuđ veš. Nije razmišljala o Tomi. Njega se to nije ticalo. Pogledao je nije, od kad je trudnički stomak počeo da se primećuje. Iako je bio udovac sa petoro dece, nije je želeo.

Mara je bila mlada i lepa, putena, rumena. Svako bi je poželeo a ona je njemu poklonila svoje devojaštvo. Ljubav, šta li je.. Od kad je osetila prve bebine pokrete, maštala je da će da rodi sina koji će na oca da liči. Da ima plave oči i široka ramena, pogled zanesenjaka i lepe crvene usne. Ako rodi devojčicu, biće jadnica kao i mati. Radiće za druge, živeće za druge, hraniće se onim šta sama sebi obezbedi. Lakše je muško biti. Bar se neće mučiti.

Na udaljenoj sremačkoj njivi, Mara je bila sama. Bol je presekao, na sred crne zemlje. Osećala je kako se njeno krhko devojačko telo poluti, pod pritiskom novog života. Iako neiskusna u rađanju, znala je da mora da ponese čiste krpe, koje će joj trebati kada porođaj krene. Prisebna i trezvena, nosila ih je svuda sa sobom. Ne treba joj pomoć. To će biti samo njeno dete. Položila je krpe i legla, ne znajući šta treba da radi. Blago prolećno sunce bilo je njen jedini saveznik. Kod starijih žena se raspitivala o porođaju, iako se njena trudnoća nije videla utegnuta krpama ispod široke haljine. Ležala je, na još hladnoj zemlji, i disala ubrzano. Oblaci su plesali iznad nje. Po neki gavran bi je pogledao, dok je leteo prema Savi. Bila je toliko blizu svih a toliko daleko, u svom svetu. Sama je sašila odeću za svoje dete. Ako ga rodi živog, da bude najlepši. Ako ga rodi mrtvog, da ima u čemu da ga sahrani.

Bolovi su počeli da je kidaju. Natapala je plodnu sremačku zemlju svojim sokovima. Vriskala je u sebi, da je niko ne bi čuo iako ljudi nije bilo u blizini. Vrtelo joj se u glavi od bolova. Porođaj je počeo a ona je bila prestravljena jačinom bola. "Tako je i moja mati, mogu i ja", tešila je samu sebe, povremeno ostajući bez vazduha. Gavran je sleteo na drvo u blizini. "Da li je to smrt došla po mene?", razmišljala je. "Bolje po mene nego po moju bebu, ako možeš, Bože, uzmi mene a njemu daj život!" Vreme je prolazilo a bolovi su se pojačavali. Da li je Bog uslišio njene molitve, ili je njena raskošna mladost pomogla, uglavnom sati su prolazili da ih nije primećivala. U daljini se čuo topot konja. Od bola, gubila je osećaj za realno. Dva konjanika terala su konje sve bliže njoj. Da li ih je Bog poslao da joj pomognu? Možda će je ubiti, možda je neće ni primetiti. Nekim čudom, došli su do nje. 

Postiđena što su je našli u takovm stanju, pokušala je da im kaže da odu. Jedan je sišao sa konja i prišao joj. Pokušala je da ustane, ali je bol bio jači. Sručila se na zemlju. Ništa joj nije rekao. Sa konja je skinuo ponjavu, nežno je podigao i spustio na toplu vunu. Čelo orošeno znojem od bola brisao je, držeći joj glavu, bez izgovorene i jedne reči. Drugi je davno odjahao ka Kupiniku. Bol je kidao njeno mlado meso. Između sramote i prirodnog nagona, lagano je gubila svest. Mazio je po licu. Ležala je tako, u naručju nepoznatog muškarca, dok je bol širio njena kolena. Čvrsto ga je držala za ruku, kao da se napajala snagom iz tog nepoznatog čoveka. U par jakih napona, začuo se plač. Gubila je svest opet. On je prihvatio bebu, svojim nožem presekao pupčanik, i bebu odmah umotao u svoju košulju. Beba je glasno plakala, tu, na sremačkoj plodnoj zemlji. 

Bebu joj je položio na grudi. Sve vreme je držao za ruku, i ona njega, kao da je njegova ruka jedino što na ovom svetu ima. "Muško je", reče joj tiho. Pustila je njegovu ruku i grlila svoje čedo. Mleko je natapalo njenu košulju. "Kako ti je ime?", pitala je stranca. "Manojlo...", progovorio je prvi put od kad joj je prišao. "Manojlo mi je ime". Njene suze su mu rekle sve, bez reči, iskrene ženske suze zahvalnosti, bola i radosti. Onako bez košulje, golih grudi, izgledao joj je kao sam Bog. "Manojlo neka bude... Moj sin...", rekla je i onesvestila se od bolova. Topot konja, u daljini, se pojačavao.

Nastaviće se..


Foto: Internet

No comments:

Post a Comment