Priča o Jeleni i Njemu

Bila jednom jedna Jelena.

Lepa, zgodna, pametna i svoja.

Stručna, učena, nasmejana, ista i kad je na štiklama i kad je u starkama.

Bio jednom jedan... Nećemo mu otkriti ime, iako mislim da je nešto na M ali nisam sigurna.

Bio je mlad i lep a sad je samo lep. Onako, džentlmenski prosed, glasa izbrušenog po nekom cigaretom, još uvek širokih ramena od bavljenja košarkom, davno, davno. Baš u vreme kada su oboje studirali u Beogradu.

Ona je završila fakultet, on je otišao u vojsku. Ona je počela da radi, on je radio diplomski. Kada je on išao na more, ona je bila na planini. Kada je ona putovala u Lisabon, on se iz Grčke vraćao u Beograd. Venčavali su se i razvodili uvek u malom raskoraku, tek tolikom da se promaše.

Kada je ona gledala izloge po Beogradu, on je išao na utakmice. Kada je ona išla u pozorište, on je išao u bioskop. Čudo jedno koliko su puta imali šansu da im se putevi preseku ili bar upletu, i svaki put su to uspevali da promaše, kao da su se dogovarali o tome.

Onda više nisu bili mladi. Izlazili su na različita mesta, ručali u različitim restoranima, kupovali na različitim pijacama. Ona je do posla išla pešice, on kolima. Da ne poveruje čovek. Ovaj grad im je bio tesan. Jednog sasvim običnog i prohladnog dana odlučio je da je dosta mimoilaženja. Jednog jutra, probudila se i rešila da ga pronađe.

On je nju tražio na Adi. Ona je njega tražila na Bulevaru. Opet ništa. Gubili su nadu mada ne i želju. Kad nešto baš jako želiš, kažu da se Univerzum potrudi da uspeš da ostvariš. Nema davanja signala i šaputanja ko će kuda. Putevi moraju da se ukrste na pravom mestu u pravom trenutku i onda.... Desiće se ono od čega odavno beže, susret dve Energije daće Sinergiju od koje će, na kratko, da prestane da radi tramvajska mreža u Beogradu. Ili bar da zvekne neki grom iz vedra neba ili nešto tako dramatično ali važno.

Od tog dana, kada se budu sreli i prepoznali, njihovi putevi će znati kuda da ih povedu. Njih više niko ništa neće da pita. Oboje će imati one blentave osmehe kada budu šetali i držali se za ruke i uživali jedno u drugome i jedno na drugome. Znam to. Imam par zrna zvezdane prašine, koja čuvam za neku specijalnu priliku poput te. Jedno sam spustila na njeno levo rame a drugo nosim u džepu. 

Čim ga budem srela, dobaciću mu to čarobno zrno a on dalje zna šta mu je činiti. Radujem se danu kada će me ona pozvati i reći, svojim lepim glasom... "Nećeš verovati šta mi se danas dogodilo, bilo je kao u filmu...!" Verovaću jer znam već sada koliko lepo i snažno će to uticati na oboje.

Treće zrno zvezdane prašine ću lično da im uručim, kada ih, kao slučajno, budem srela kako se ljube kod peščanog sata na Slaviji, u bioskopu Sava Centra ili u redu u Maxiju. Sve kao slučajno a opet... Toliko očekivano i željeno. Do tada, čuvaću ga u manžetni svog kaputa. Tu čuvam neke strašno bitne drangulije.

Znate... Za nastanak novog, samo njihovog sveta, potrebno je još samo malo. Ne smem da pričam dalje.

Foto: Internet