Dok se nisam udala, sa svih strana bila su pitanja šta čekam. Ništa nisam čekala, samo me nisu interesovale te obaveze. Onda je krenuo teror kad će unuče, pa hajde dok smo još u snazi da ti pomognemo, pa teroru nema kraja. Od te pomoći dobila sam gliste jer pomoć nije ono kad ti se neko mota oko nogu i radi ono što misli da treba da radi. Poraslo je dete, istorija je dobila svoj tok, prošlo je prohodavanje i izlazak iz pelena, lupanje kolena, vrtić, boginje i sve ono što je bilo na redu. Došla je škola i moje četrdesete, razvod, preseljenje nazad kod mojih roditelja u devojačku sobu. I to smo preživele, uz ljubav, razumevanje, saradnju, kompromise i ostale izazove. Stigli smo do tačke gde je ona u pubertetu, ja na početku klimaksa a baba i deda čekaju smrt. Oni su od ljudi koji žive po pravilima i u tom svetu, kad pređeš 70 nema ništa. Sediš i čekaš da umreš, kakav bre život, radost, dobro raspoloženje.. U toku čekanja smrti razmišljaš šta ćeš da jedeš jer nije red da ...
Comments
Post a Comment