Sakupljanje delova sebe

Išla sam utorkom u Sabornu crkvu, peške sa posla, sa one strane Save. Išla sam utorkom, samo da bih bila u Njegovoj blizini. Sreli bismo se u ilici Kralja Petra, kod raskrsnice sa ulicom Kneza Sime Markovića, blizu pešačkog prelaza. Volim tu ulicu, Kosančićev venac još više, vibracije Varoš kapije. Samo bi prozujao ka Patrijaršiji i, u minut do 17h, ušao bi u Sabornu crkvu. Stajala sam sa leve strane, uvek na istoj kocki na podu. Mislim da su mi noge uvek bile na istom mestu a misli... Po celoj  Vaseljeni. 

Saborna crkva u Beogradu... Utorkom u 17h odisala bi posebnim mirom. Bližila sam se svojim tridesetim i bila sam dovoljno odrasla da pamtim te boje i mirise i svetlost koja se probijala kroz vitražom oslikane bočne prozore. Sa moje leve strane, iznad ikone Svete Petke, Sveti Nikola i ja smo imali svoju vezu. Uvek bih stala na isto mesto i uvek bih gledala ka njemu, naslikanom šarenim bojama na staklu. Ta igra senki i boja.. Nikada nije bila gužva. Nisam volela da idem u crkvu o velikim praznicima, kada se veliki vernici uzubude pa naprave pometnju među nama, običnim. Za mene je služba utorkom bila praznik. Sveštenstvo koje je bilo uz Patrijarha Pavla disanjem mu je davalo prostora, činilo mi se. Ni nižeg čoveka ni svetlije aure. Tako sam ga doživljavala. Kao božanstveno biće čiji mi glas puni svaku ćeliju i ugrađuje se u moju DNK. 

Nikada nisam bila vernik koji posti. Bila sam onoliko koliko sam mogla da budem, svakog dana, ne samo na praznike. Tih godina, u crkvu su počeli da dolaze neki čudni ljudi. Srećom, nismo se često sretali, utorkom u 17h nije nikada bilo gužve. Oni, koji su tada u Sabornu crkvu dolazili, nisu to radili da bi bili viđeni ni osvanuli na stranicama tabloida. Dolazili su iz svojih srca a odlazili sa svojom dušom na mestu a onda... Onda su došli neki čudni ljudi i doneli svoje čudne običaje. Teatralnost. Egocentrizam i svetla pozornice polako su proterivali čiste duše. Nije bilo mesta za sve a njih je bilo više, mnogo više. Saborna crkva, koja je u mojoj mladosti bila svetionik koji vidim kad ulazim u Beograd, svoju dušu je punila iz duša i novčanika nekih drugih ljudi. U toj crkvi sam doživela neke intimne momente, kada mi nije trebao posrednik do Boga. Nešto moje se tu izgubilo. Dan pre nego što je mog oca hitna pomoć odvezla u koronarnu jedinicu bolnice, tu sam kupila Sveto pismo. Šta smo razmenili neiskazanih reči, to što je u crvenim koricama i ja, tog 04. januara devedesetineke.. Naše je zauvek.

Volela sam tuda da prođem sve dok nisam počela da srećem estradne svatove sa poispadalim sisama, kako balave vrata i sve što dohvate, valjda da sebi osiguraju još neku sliku u tabloidima. I one što su bacali žvake po porti, po grobovima Dositeja Obradovića i Vuka Karadžića, po tisovom drvetu, po svemu svetom i lepom. Prestala sam da idem tamo kada i Patrijarh Pavle. Nikad više nisam doživela tu svetlost, mir, radost u svakoj ćeliji. Tačnije, tada sam prestala da idem u crkvu. Nisam sebe videla među masom ljudi sa čudnim navikama i običajima, koji se krste kada autobus prođe pored crkve ali im ne pada na pamet da starcu do sebe ustupe mesto. Prestala sam da idem kada su slave počele da se slave u kafanama, sa preglasnom muzikom i sisatim pevaljkama. Prestala sam da idem kada su sveti simboli slave zamenjeni simbolima moći i finansijskog uspeha. Nisam se odrekla pravoslavlja. Odrekla sam se bahatosti i neumerenosti. Od srca cenim svaku crkvicu napravljenu od kamena na kamenu, na vrhu nekog brda, do koje ni popov džip ne može... Naspram one gradske, ktitorske, gde se kupuje sve pa i freska sa likom bogatog podmazivača. Ne znam gde prodaju karte za raj i ne zanima me. Takav posrednik između Boga i mene mi ne treba. Imamo mi svoje kanale za komunikaciju.

Zatekoh se u Novom Sadu, na dan prvog Badnjeg dana. Ne delim ih na katolički, pravoslavni, krivoslavni... Postoje dva, prvi i drugi. Srce me je povelo u Katedralu. Ispunilo se čudnim mirom, iako sam bila prilično prehlađena i jedva sam disala. Na izlasku, bi mi svejedno na koju ću stranu. Noge su me odvele do Saborne crkve. Osećaj je bio veličanstven. Zaokružen, celovit. Da sam mogla da stignem i u Sinagogu, srce bi mi bilo kompletno. Ne delim Boga na našeg i njihovog. Jedan je, isti za sve, kao što smo i mi svi isti i u istu zemlju ćemo se vratiti, sa jednakim pravima i samo onim što u sebi ponesemo. Neko ljubav, neko prazno srce ali niko neće poneti ono materijalno, kao ni prepune trpeze kojima slavi crkvene praznike ili podmazuje svoju guzicu željnu egzibicionizma i divljenja.

Tog prvog Badnjeg dana, doživeh u Novom Sadu nešto predivno. Počelo je tog jutra, na kraju Kisača, kada sam pustila pogled kroz nečiju njivu na kraju sela. Opet sam čula topot konja. Nebo i crnica su se spojili u beskraj horizonta. Dušu sam isplakala na tom mestu. Kao da je prsao neki obruč koji me je stezao, gušio do neprepoznatljive. Oslobodilo se nešto što je iscurilo iz mene sa rekom suza. Možda sam baš tu bacila seme svoje duše i možda... Možda će iznići ono najbolje iz mene. Odlaskom u Katerdralu, par sati kasnije, to nešto je počelo da raste a u Sabornoj crkvi u Novom Sadu, tog 24. decembra 2017. neke kockice su došle na svoje mesto u mom mozaiku.

U dva dana stalo je toliko dragih ljudi i vibracije Novog Sada na početku mog Novog puta a pred samu Novu godinu. U Beograd sam se vratila Nova Ja. Drugačija od one koja je na put otišla. Vratila se ona koja je uspela da nađe deo sebe i svog svetla, iskru nečega što se polako razgoreva i greje mi dušu. Oni koji me ne znaju, promenu ne mogu da vide. Oni koji me znaju, kažu da više nisam ista. Znam da imam još puno pogubljenih delića sebe da sakupim, kojekude. Cilj će biti divan ali će put ka središtu mene biti ono pravo. Najbolje tek dolazi.

Foto: Kisač, 24.12.2017.

P.S.
Hvala Tatjani Stojić, koja me je pozvala na ovaj put.
Hvala Tatjani Parežanin, koja je moje srce dovela u Kisač.