Svako je nekome idol

Imam 48 godina. Dovoljno da imam znanje i iskustvo ali i da razmišljam o tome da sam, sigurno, prevalila pola života. Tokom svih ovih godina, nisam primetila da je čovek, evolucijom, dobio nove organe ili poboljšao kapacitet postojećih. Tehnološki i kulturološki smo napredovali, manje ili više, ali bitne promene u razvoju ljudskog bića nisam primetila. Jedino evidentno je da se raspored dnevnih obaveza promenio i da je manje slobodnog vremena nego u vreme kada su moji roditelji bili ovih godina.

U vreme kada sam bila mala, niko me nije učio samopouzdanju. Sabirajući 2 i 2, sama sam, u detinjstvu, došla do zaključaka kako svet funkcioniše i da nisu svi ljudi dobri ni dobronamerni. Prosto, ni svakog psa ne možeš bezbedno da pomaziš pa je zalud očekivati da je neko OK lik samo zato što je čovek. Možda i među miševima ili papagajima ima raznih karaktera, ne znam. Znam samo da nisu svi dobri, odavno to znam i ne ponašam se sa svima jednako. Poverenje se stiče a osmeh poklanjam, i dalje, bez štednje. Sve više od bazne komunikacije je prema zaslugama, i u plus i u minus.

Bila sam mala debela odlikašica. Što bi sada rekli, trpela sam vršnjačko nasilje u vidu uvreda ružnim rečima. Zvuči strašnije nego što je bilo. Smatrala sam da neko mora da bude mnogo bolji od mene, da bi imao argument da pokuša da demonstrira silu. Jednog, što je bio baš drzak, slepila sam šamarom da je naredna dva časa na obrazu imao otiske mojih prstiju. Niko me nije učio ni da trpim ni da pokažem otpor. Sama sam skapirala da  to neću. Niko, zbog toga nije zvao moje roditelje u školu a i on je, sam, shvatio da preko granice ne može bez pasoša. I dalje ne znam da li je bilo u redu što sam ga ošamarila. Znam da je naučio da se i lastiš rasteže dok ne pukne. Da li me nije prijavio nastavnicima zato što ga je bilo sramota ili iz drugog razloga, ne znam, ali nikave inspekcije, ministarstva i istražni organi nisu se time bavili.

Mamine princeze nisu bile popularne. Deca su, bez razdvajanja bata i seka, učena da budu pošteni ljudi i da žive od svog rada.  Snalaženje, valjda kao uvod u mladost posle Titove smrti, stabilizaciju, inflaciju i ratove. Snalažljivost je bila uslov za opstanak. Ništa balske haljine i kraljevski tretmani. Niko nije patio od poremećaja pažnje i hiperaktivnosti. Išli smo napolje, trčali, preskakale smo lastiš, vozili bajs. Kući smo dolazili poderani i oznojani, musavi, blatnjavi i srećni, pravo u zagrljaj roditelja. Verujem da je ta ljubav u porodici bila noseći stub našeg samopouzdanja i osećaja da smo voljeni baš takvi kakvi smo. Nije nam bio dostupan svet na ekranu mobilnog telefona, ni sve informacije ovog sveta. Za broj telefona onog što mi se sviđao morala sam doooobro da se namučim a onda da skupim hrabrost i pozovem ga, ili ne pozovem. Danas, na klik, sve je lako i sve je dostupno svakome. Gde je tu čar istraživanja? Danas Google o meni zna više nego što ja mogu da se setim.

Uvek je bilo dece koja su imale poteškoće u razvoju i odrastanju. Neke su se rešavale u porodici, neke uz pomoć učitelja, pedagoga ili psihologa. Danas, dete koje bar jednom nije išlo privatno kod psihologa ili pedagoga, kao da nije dete. Retke su pritužbe na drskost, nepoštovanje autoriteta, odbijanje kupanja i ono čega se sećam da je decu mučilo. Sada su naša deca puna trauma, strahova, imaju napade panike i koječega u 10 godina, muče ih noćne i dnevne more... Gde grešimo? Roditeljska ljubav je Energija i samo menja oblike, prilagođava se svakom detetu pojedinačno. Šta plaši našu decu? Kakve li priče slušaju i scene gledaju u porodici? Nekad me jeza prođe samo od onoga što znam iz okruženja, uglavnom se na mame odnosi.  Okorelu makrobiotičarku, koja je detetu vadila keks iz usta, ako bi ga kod bake smandrljao... Mamu, koja sina od 13 godina odavno ponižava rečima da je glup, nesposoban, vodi ga do škole, koju nikad nisam čula da mu je rekla lepu reč ali zato uvrede ka krhkoj dušici lete kao bodeži.. Gledam mame koje ne puštaju tinejdžere same napolje, uvek su prisutne a deca su u zlatnom kavezu prividne slobode. Poznajem mamu i sina kom nikad nije bilo dozvoljeno da trči (da se ne isprlja, padne, polupa se...) i koji je obe ruke polomio pri običnom padu u parku, čuvajući ih od prljanja. Strašna su mi ta saznanja.

Nikad se neću navići da su kriterijumi "ja najbolje znam šta je za moje dete najbolje" različiti ali svi u osnovi treba da imaju bezuslovnu ljubav prema deci koju smo rodili. Niko me neće ubediti da su poniženja sopstvene dece nešto najbolje za njih. Deca gledaju i uče iz svega što vide od nas. Kad pogledam porodicu, ponekad konstatujem kako je dete divno, obzirom na primere koje ima u najbližem okruženju. Zaista, deca su divna, željna prvenstveno naše ljubavi, pažnje i posvećenosti. Današnja ne biraju načine kako će da je dobiju a mnogi roditelji ne pomišljaju da treba sebe da promene, da bi njihovoj deci bilo bolje. Menjanje sebe je ozbiljan posao i težak rad. Nije svako spreman da se suoči sa svojim Ja, svojim demonima i anđelima, pronađe za šta je ostao uskraćen u svom detinjstvu i pokuša da popravi svoje "rupe" da bi imao šansu da svoje dete povede na pravi put.

Lakše je vaspitati dete nego popraviti odraslu osobu, to je tačno ali svako dete zaslužuje, u svom okruženju, osobe koje su celovite i sigurne na svojim nogama. Nekada su to mama i/ili tata a nekada deda, tetka ili neko ko je detetu realan autoritet i uzor. Možda ste to baš vi. Pretresite se i protresite se, presložite svoja uverenja, strahove i traume. Potrebni ste nekom detetu koje u vama vidi ceo svet. Eto motiva da danas budete još bolji nego juče.



Foto: Internet


Comments

Popular posts from this blog

Bez šećera

Đurine vragolije

O trulim jabukama