Trideset minuta

Kažu, kad nešto jako želiš, Univerzum se potrudi da se to ostvari. Evo, drugi sat kako želim kafu i ništa, nema je na mom stolu. Nije pomoglo ni mantranje ni "možeš sve što hoćeš". Izgleda negde grešim.

Već par godina, sredinom septembra sedim u jednom beogradskom parku. To nije običan park nego jedan prilično grozan, sa klupama kojima fale daske i dupe ti propadne onako bolno a leđa mole da ustaneš. Svejedno, sedim i gledam svet oko sebe. Klupa je blizu jednih vrata kroz koja ljudi izlaze uplakani ili nasmejani. Nema sredine. Iza tih vrata su šalteri i ambulante. Tu se ne dolazi onako, u prolazu. Ispred sobe br. 19 je uvek gužva. Šest stolica a pedesetak ljudi. Neke žene nose marame, neki ljudi nemaju ruke ili prste. Neke su došle sa muževima, ne zna se ko je stariji i oronulijeg zdravlja. Oni im drže tašne, dodaju vodu i grle ih. Ljubav im iz očiju viri. To su parovi koji su ostarili zajedno i koji su jedno i u dobru i u zlu. Sede neki koji bi, reklo bi se, mogli da stoje i stoje neki koji, reklo bi se, imaju snage još samo da trepću. Oproban lek su slušalice u ušima. Nisam imuna na tuđu nesreću samo nisam uvek spremna da je slušam.

Mlade žene dolaze same, sa laptop torbama, na štiklicama, našminkane i sređene kao da su na njujoršku berzu došle. Iskustvo me je naučilo da se ne šminkam. Šminka se odvratno razbrlja ako krenu suze a mogu da krenu, kad dr kaže "Konzilijum počinje za pola sata, požurite!". Pola sata života nije ništa kad dangubiš ili se sunčaš na plaži, piješ kafu sa prijateljima, na koncertu si. Ne osetiš kada proleti. Trideset minuta traje dugo kada si na času i nastavnik ispituje, vrti se tu oko tvog imena u dnevniku a ti, naravno, pojma nemaš, mozak ti je još na raspustu i baš ti se ne vraća u realnost. Duže od toga je samo čekanje lekarskog konzilijuma. U hodniku, strah može da se seče na kocke, istim tim instrumentima koji se spremaju čim članovi konzilijuma pečatiraju nalaz. Gledaš oko sebe, i vidiš strah. Istog momenta, zaboravljaš na sve gluposti koje su ti, do ulaska na ta vrata, drndale um. Gomilu za peglanje, kupce koji  kasne sa plaćanjem, haos u tinejdžerskoj sobi, kišu, zvocanje tvojih roditelja, gužvu na Gazeli... Sve to prestaje da postoji. U tih pola sata, životni prioriteti se preslože takvom brzinom i preciznošću, da je to fantastično. Trajno izbrišeš iz glave pojmove kao što su "dosada" i "smor, blejanje i gubljenje vremena". Naučiš svašta nešto o sebi i životu, raznorazne lekcije koje su ti bile nevažne. Setiš se grafita sa jednog novosadskog zida i detalja sa Brankovog mosta, setiš se da duguješ 7 dinara u prodavnici jer juče nisi imala sitno, setiš se čokoladice koju si htela da pokloniš drugaricinom detetu i nikad nisi.

Kroz glavu su mi išli filmovi o svemu što sam htela a nisam. O odlasku u London, kad sam imala 20 godina i avio kartu u ruci, o bahatosti prema nekome krajem prošlog veka, o komšiji koji me je opomenuo da mu se juče nisam javila, u pošti. Trideset minuta kao život ceo. Svakog septembra posmatram lišće kestena, do pola već sprženo vrelim letom. Setila sam se da dugo nisam bila kod Nade, da treba da ponesem nešto da počupam korov koji je izrastao oko njenog groba. Setila sam se i da jedva čekam da pečem paprike i pravim ajvar, da ćerku zagrlim najjače. Setila sam se i da, svojim najbližima, bar dva dana nisam rekla koliko ih volim. 

Kontrola se završila, pečatiran je izveštaj, dr se blago nasmešila i rekla... Ne pričajte nikome da sam Vam zakazala kontrolu za godinu dana. Smemo da zakazujemo samo obolelima. Juhu, ja nisam obolela a dobila sam i zakazanu kontrolu i to baš juče, kad mi se prijateljica žalila kako joj je dosadno u životu. Baš juče, kada su komšije deci poklonile kucu a moj otac kupio štapni mikser, kao da je kupio hotel Ric. 

Život je lep. Ne treba mi drmanje kolena da bih znala koliko čvrsto stojim. Ništa mi nije teško i, za one koje volim, ne postoji limit. Svako treba da ima nekoga sa kim može da se smeje i da plače i da priča o glupostima ali i da ih proživi zajedno. Svako treba da ima nekoga za koga zna da je stvarno tu, šta god da se desi ili se ne desi. Nekome je to rodbina. Ljudi koje smo dobili na rođenju kao neke koje treba da volimo i vaspitani smo da je to obavezno. Nekome su to prijatelji. Ne oni što ih samo zovemo prijatelji nego oni koji su nam rod više nego neka strina ili brat od nekoga. To su ljudi sa kojima se deli kifla na pola, ljudi kojima ostaviš cveće na radnom stolu kad se vraćaju sa odmora i ljudi zbog kojih ustaneš u 04h, našminkaš se, raduješ kao Nova godina samo zato što postoje i srećni su. Oni kojima dodaješ maramice ako plaču ili se smeješ zato što se razumete, u dobru i zlu, zato što ideš na aerodrom da mašeš a još nije svanulo, zato što nosiš kolače u rancu jer se ne ide na put gladan.

Mogu da živim bez koječega što bih, možda, u ovim godinama trebala da imam. Ono, posao koji obožavam, devizni račun u banci, brendiranu tašnu ili skup auto. Ne mogu da živim bez mojih ljudova koji su mi moj Univerzum. Dokle god mi imamo čemu da se smejemo zajedno, znam da sam živa i srećna. Neki bogatstvo mere količinom novca ili statusom. Moje bogatstvo su oni koje sam izabrala, da zajedno cepkamo krilca zjalama i grlimo se kad god poželimo. Oni, koji nisu ni najlepši ni najpametniji ali bez kojih bi sve moje bilo drugačije. Valjda je to ta bezuslovna ljubav, kad nekoga volim samo zato što postoji, bez ikakvog straha da ću da ispadnem glupa, povređena ili ostavljena.

Takve vam želim. Oni će biti sa vama i u vama i ako budete morali da provedete tih 30 minuta čekajući konzilijum posle koga više ništa neće biti isto, ma kakav da je nalaz.  Biće prisutni u vašim mislima i kada se radujete i kada plačete, grliće vas i sa par hiljada km udaljenosti. Reći će da ne brintete i da će sve biti u redu a, najčešće, biće baš tu da zajedno prođete i kroz trnje i kroz latice.
Što sam starija, sve više verujem da ljubav ima različite oblike i da su prijatelji blagoslov.

Slažite se kao more i barka.
Kao kafa i šolja.
Kao poljubac i usne.
Kao dva guza u istim gaćama.
Možda nećete moći da oterate nečije tmurne oblake ali možete da kisnete zajedno.
Možda nećete moći da podelite bol ali možete da budete oslonac i vetar u jedru.
Ukratko... Budite. Podržite, pridržite, zaštitite prijatelja.
Čak i kada se ne slažete pa posle rešavajte.
Samo budite tu.
Srcem celim. 
Bezuslovno.



Foto: Internet







Comments

  1. Ništa ne bude isto. Potpuno si u pravu. I divno si to opisala. Ponekad kao da crtaš priču :D

    ReplyDelete
  2. Pored divnih utisaka zbog same teme, potpuno tačnih zaključaka, moram reći još nešto- kako tiii divno piiišeeeš❤

    ReplyDelete

Post a Comment

Popular Posts