Sloboda

Odustala je od potrage za muškarcem koji će hteti, smeti i umeti da bude pored nje. Ne ispred, pa da trči za njim. Ne iza, da on trči za njom već za onim, sa kojim će, biti u istoj ravni visokih kriterijuma i vrednosti. Prkosna i drska, terala je inat svima koji su hteli da je odgovore od sedenja na ćošku stola i verovanju da se nikad više neće udavati. Sa smehom se obraćala onima koji su je odgovarali od rečenice "Brak nikad više", jer argument "Nikad ne reci nikad" za nju je bio izvor smeha.

Onog njenog, lepog, grlenog. Iz svake ćelije se smejala, očima, usnama, celim bićem. Govorila je da se odriče budućeg mladoženje u korist svih onih koje ginu da ih neko oženi, da je to jedna humana misija spašavanja tog čoveka koji bi, uz nju, potrošio i nerve i život. Tvrdila je da je vakcinisana protiv zaljubljivanja, da ima imunitet na ljubav, da je tu bolest odavno preležala i da nije raspoložena da kvari ravnotežu u Univerzumu. Biće srećna sama. Živeće daleko od gradske gužve, u maloj kući na kraju sela, pisaće knjige i kuvaće ajvar u letnjoj kujni. Za radost joj ne treba mnogo više od zdravlja i života u ravnici. 

Dok su njene drugarice nosile crkvene brojanice i krstiće koji su trebali da im obezbede nekakvu duhovnu zaštitu, ona je nosila prsten. Odbijač, tako se zvala njegova funkcija. Trebao je da bude putokaz putnicima namernicima kroz njen život, da nije solo i da se manu ćorava posla da im ne bi đavo bio kriv, kada ih oduva. Nije to bilo ništa lično. Povremeno bi se pojavio muškarac, šarmer i zavodnik sa kojim je umela da se poigra i da ga baci kao iskoriščen papir. Još češće, pojavljivali su se oni sa kojima nije htela ni da se igra, oni koji nisu mogli da joj priđu a ne da je osvoje.

A onda se pojavio On. Drugačiji, odrasliji, za nijansu luđi od svih pre. Jednostavan a, opet, poseban. Svi sistemi zaštite blinkali su i pištali da je opasnost u intimnoj zoni. Bio je fantastičan džentlmen. Umešan sa rečima, govorio je ono što joj je prijalo da sluša. Macane, znam ja takve, njih jedem za doručak a kosti im betoniram u bašti, da ne niknu novi klonovi. Smorili su je sa glupim forama kojima je cilj bio da je bace u krevet, da oni dominiraju, dokažu sebi da nema neosvojivih žena već samo loših osvajača. Bila je suviše matora da bi joj bilo zabavno da se, i dalje, igra lovca i plena. Već je bilo jasno da prsten i oštar jezik neće oterati ovog profesionalca. Bio je namazan svim bojama, preplanuo, prilično zgodan i pametan. Pa, macane, ja da trčkaram ne bih a tebi ako je do igranja, deder, idi nađi neku mladu, sa više volje i manje oštećenu iskustvima.

Macan se nije predavao. Svakog dana, pili su kafu na Dunavu. Doneo bi joj ružu, ukradenu iz nečije bašte, poljubio je u obraz i zasmejavao je. Što bi rekli znanci, profi ju je odrađivao pritiskajući prave dugmiće njene sujete. Ta nova igra bila je zanimljiva utoliko što ju je mrzelo da se previše opire. Imao je fantastične predloge za izlete, restorane, baš sve ono što je ona volela. Da nije bilo tako savršeno, možda bi poverovala da je slučajno ali... Bilo je previše slučajnosti. Bili su slični. Zbog toga mu nije verovala. I sama je umela da manipuliše nekim ko joj je bio zanimljiv "plen", ko je uživao da bude osvojen na način kako je ona htela da se igra. Obično je bila gruba u rasterivanju potencijalnih udvarača. Sa njim, bila je baš onakva kakva je. Nasmejana, vedra, umereno sarkastična i maksimalno opuštena a on nije hteo da ode. Naprotiv, bio je sve bliži. Alarmi su urlali. Sve je zvonilo na opasnost i vanredno stanje.

Sa svojom intuicijom imala je dobar odnos. Uglavnom nije slušala taj tihi glasić koji je, vrlo jasno ali ne i glasno, govorio da treba da se okane svakoga ko joj ne prija, nije važno zbog čega. Ubrzo bi postajala svesna da je glasić sve znao još pre nego što bi se desilo a da je ona, tvrdoglava i najpametnija, ignorisala sve znakove pored puta koji su upozoravali na opasnost. Sa njim, ne samo da su se popalili alarmi na uzbunu nego se podigla i visoka ograda sa šiljcima. Uspevao je da je zagrli i tako da je slučajno dodirne, drži za ruku, zaleti se da je poljubi ali se pribere i zaustavi. Došao je trenutak kada je morala da se odluči da li ga želi ili ga ne želi jer.... Žene biraju a muškarci osvajaju. 

Poput virusa je ušao u njen softver, udobno se smestio i čekao trenutak da počne da joj razara sistem. Da čudo bude veće, nije ga doživela kao pretnju već kao nekog koga poznaje, sa kim je slična jer se samo slični privlače. Izazvao joj je pometnju, okretao je naglavačke, vrteo kao hologram i lagano je gubila osećaj čvrstog tla pod nogama. U pet sekundi, doživljavala ga je kao profi zavodnika, plejboja, manipulatora koji zna šta svakoj ženi (čak i njoj) prija da čuje ili oseti a onda kao sasvim običnog muškarca, jednostavnog i poželjnog. Sve je to bilo super prijatno osim onog unjkavog glasića da bude oprezna. Čega da se plaši, na šta da pazi, to nije kapirala.

Hodali su gradom i držali se za ruke. Zastajali, gledali se u oči, sklanjao joj je pramen kose sa nosa. Čekali su zajedno njen autobus baš pored njegovog parkiranog auta. Ponašali se kao deca iako su imali preko 100 godina zajedno. Vrtelo joj se u glavi od prijatnosti jahanja na talasima pa ju je bilo strah kada bih ih talas Energije povukao na dno, u mrak i mulj svih predhodnih pokušaja, neuspeha, razočarenje i promašaja. Za tili čas, opet bi se našla na "pjeni od mora", imala tretman kao kraljica Univerzuma. Da je bio baraba, da je bio navalentan, oduvala bi ga odavno. Sa takvima je umela u dve rečenice, postavila bi ih na svoje mesto i priči bi bio kraj pre početka. Sada nije znala o čemu se sve tu radi. Da je prijatan, jeste. Da je seksi, jeste, da je drugačiji, jeste. A unutrašnji unjkavi glasić je uzeo megafon i uporno ponavljao... Beži, nije on za tebe. 

Šta ako je ona bila za njega? Šta ako je zaista bio iskren, ako je i njemu dosadilo da bude zavodnik, ako je omatorio i rešio da spusti sidro u njenoj blizini? Nije bila gadljiva na reči, posebno na one jasne i oštre što seku kao žilet. Pitaće ga da li želi da je kresne ili želi da bude tu i u dobri i u zlu, on će da odgovori ovo prvo, ona će da ga oduva (tradicionalno, kao i mnoge pre) i stvar će biti rešena na klasičan način. Jedno povređeno, svi preživeli, idemo dalje. Tihi glasić njene intuicije je promenio ploču i urlao "A šta ako je on onaj pravi, koga želiš odavno, šta ako ga oduvaš kao da je nebitan? Šta ćeš onda, kozo?" Razum je govorio: ne postoji pravi, to je sve iluzija zaludnog uma i Ega koji se dosađuje. Ego je govorio da mu je dosadno i da se smorio. Intuicija se ponašala kao pokvarena ploča, menjala je repertoar od "Idi, nestani, beži" do "Predaj se, dozvoli sebi, uživaćeš konačno". 

Imao je baš udoban zagrljaj u kome se odmaralo pola Holivuda i belosvetskih cica. Bio je džentlmen koji je poštovao njenu želju da je ne muva. A ona, ova naša.... Bila je lost in space. Plutala je kroz dan kao helijumski balon otrgnut iz nečije ruke, koji se, konačno, dočepao slobode i uživa u slobodnom letu pa kuda stigne. Da li će da ga probuši ptica, svojim kandžama, da li će da se upetlja u krošnju drveta ko zna gde, da li će da nestane...? Ništa ne može da nestane. Sve je Energija a ona samo menja oblik postojanja. 

Taj dan provela je u ličnom vakuumu. Ni tamo ni ovde. Ni da ni ne. Ni idi ni ostani. Pustila je da je dan nosi, baš kao kad je vetar vinuo helijumski balon u nebo i dao mu slobodu za kojom je čeznuo. Kuda ju je dan poneo, ostalo je da se pripoveda. Da, baš tamo kuda je trebalo. U visine koje su im pripadale....




foto: Pixabay/Internet




Comments

Popular posts from this blog

Đurine vragolije

Bez šećera

O trulim jabukama