Um, drum i ostalo

Dok sam bila u braku, par puta smo se selili. Iz tog perioda malo je onoga što pamtim, valjda um sam selektuje ono vredno sećanja. Nikad se nisam selila ono baš do golih zidova. Kažu da je selidba visoko stresan događaj. Nešto poput smrti drage osobe, samo što je ovde u pitanju prostor koji je bio dom. Verujem da niko ne žali za zidovima i podnim pločicama koje će zameniti novim. Žali se za emocijama koje napuštamo i iz sebe, konačno rešimo da otpustimo i zahvalimo im se. Za nekoga je to miris maminih krofni, koji je ostao u prostoru a mame odavno nema. Za nekoga je to miris sveže opranih pelena, miris prvog bebinog osmeha, zubića, prvih reči i koraka. Beba je, odavno, porasla a mirisi su ostali memorisani u folderu čiste ljubavi. U stanovima iz kojih sam se selila ostavljala sam i lepo i ružno. Neke svađe i loše emocije, neke vriske, neke ružne slike kojih ne volim ni da se setim.  Najteže mi je bilo da ostavim svoje odluke. Bila je situacija u kojoj sam, danima, razmišlj...

Imam prevodioca za muški jezik, verbalnu i ne verbalnu komunikaciju. Nije on nikakav stručnjak. Običan muškarac, moj prijatelj koji kapira kako funkcioniše muški um.  Neko mi je rekao da muški um čine dve sive ćelije između kojih informacija tiltuje kao u starom fliperu. Shvatih tada da se muška i ženska percepcija značajno razlikuju. Dok mi razmišljamo i biramo između rolke, košulje sa džemperom, majice sa šalom, crvene, bele, ljubičaste... Oni obuku ono što je čisto ili, bar, nema vidljivih fleka i oštećenja. Dok mi trošimo vreme na pokušaje stilizovanja kose, oni eventualno prođu prstima kroz svoju kosu, ako je imaju. Strije, pege, fleke, bore, ništa to ne primećuju kao što se priča. Prihvate te ili ne. Da li im se sviđa parfem koji smo stavile kao final touch pred izlazak, znam ako počne da mi zadiže suknju dok se obuvam. Jednostavni su u svemu. Odgovori su DA ili NE. Nema MOŽDA, VIDEĆEMO i sličnih izgovora koji imaju funkciju odlaganja bavljenja pitanjem. Utakmicu g...

Bila jednom jedna Jelena. Lepa, zgodna, pametna i svoja. Stručna, učena, nasmejana, ista i kad je na štiklama i kad je u starkama. Bio jednom jedan... Nećemo mu otkriti ime, iako mislim da je nešto na M ali nisam sigurna. Bio je mlad i lep a sad je samo lep. Onako, džentlmenski prosed, glasa izbrušenog po nekom cigaretom, još uvek širokih ramena od bavljenja košarkom, davno, davno. Baš u vreme kada su oboje studirali u Beogradu. Ona je završila fakultet, on je otišao u vojsku. Ona je počela da radi, on je radio diplomski. Kada je on išao na more, ona je bila na planini. Kada je ona putovala u Lisabon, on se iz Grčke vraćao u Beograd. Venčavali su se i razvodili uvek u malom raskoraku, tek tolikom da se promaše. Kada je ona gledala izloge po Beogradu, on je išao na utakmice. Kada je ona išla u pozorište, on je išao u bioskop. Čudo jedno koliko su puta imali šansu da im se putevi preseku ili bar upletu, i svaki put su to uspevali da promaše, kao da su se dogovarali o t...

Edit: sadržaj bloga je uklonjen, ne zbog pretnje upućene sa portala koji nije pomenut niti će ikad biti pomenut na ovom blogu, već zbog moje želje. Edit 2: Zaboravih da ispričam za napisano. Nedelja je ipak divan dan.

Ubio je čoveka. Ubio ga je jednim metkom iz pištolja. Kroz slepoočnicu mu je mozak raspršio po sobi. Stavio je pištolj u unutrašnjost sakoa i krenuo istim putem kojim je do stana i došao. Niko ništa nije čuo. Pucao je sa prigušivačem. Bila je muka nabaviti takav pištolj. Izgleda su više traženi oni obični, što prave buku. Godinama je štedeo pare za taj pištolj. Još nije siguran da li se štednja isplatila. Tog jutra, sačekao je da svi njegovi ukućani odu za svojim poslom. Neko u polje, neko u školu, neko u veliki grad. Sve ih je lepo ispratio, okupao se (iako nije bila nedelja) i obrijao. Malo se posekao iznad desne usne ali je stipsa rešila problem. Ne bi bilo u redu da ode da ubije čoveka a već ima krv na košulji. Ne bi bilo fer. Neko bi mogao pomisliti svašta o njemu. Košulja je bila za broj manja. Kupila mu je žena, kada su udavali srednju ćerku, i tu košulju i odelo. Cipele su bile relativno nove. Samo su čarape bile neke stare, izlizanih peta. Pa, dobro, ne ide u gost...

Postoje oni koji ništa svoje ne zadržavaju samo za sebe i oni drugi. Oni koji svoju intimu razvlače po novinama, blogovima, medijima. Gladne senzacija hrane onim čega su gladni a to su detalji iz njihovih senzacionalnih života. Kapiram kad to rade Kardašijanovi, koji su napravili svetsku slavu i ozbiljne pare prodajući sve trenutke svojih života. Ko su bili pre nego što su, u TV rijalitiju, pristali da pokazuju svoje živote pred kamerama, ne znam. Tačnije, ne znam ni danas ko su, samo vidim da su strašno popularni. U svetu se od popularnosti i privlačenja pažnje može zaraditi i neka kinta. Čini se, ne sitna. Ok je da, svako ko ima šta da ponudi javnosti, to i proda. Tu se postavlja filozofsko pitanje najstarijeg zanata. Izgleda je imao više delatnosti, a jedna od njih je bio i lični marketing. Volim društvo blogera. Ima nekih sa kojima baš volim da se vidim a ima i onih od kojih me podilazi jeza. Nečije tekstove više puta pročitam, vidim iz drugačijih uglova, podstaknu me ...

Išla sam utorkom u Sabornu crkvu, peške sa posla, sa one strane Save. Išla sam utorkom, samo da bih bila u Njegovoj blizini. Sreli bismo se u ilici Kralja Petra, kod raskrsnice sa ulicom Kneza Sime Markovića, blizu pešačkog prelaza. Volim tu ulicu, Kosančićev venac još više, vibracije Varoš kapije. Samo bi prozujao ka Patrijaršiji i, u minut do 17h, ušao bi u Sabornu crkvu. Stajala sam sa leve strane, uvek na istoj kocki na podu. Mislim da su mi noge uvek bile na istom mestu a misli... Po celoj  Vaseljeni.  Saborna crkva u Beogradu... Utorkom u 17h odisala bi posebnim mirom. Bližila sam se svojim tridesetim i bila sam dovoljno odrasla da pamtim te boje i mirise i svetlost koja se probijala kroz vitražom oslikane bočne prozore. Sa moje leve strane, iznad ikone Svete Petke, Sveti Nikola i ja smo imali svoju vezu. Uvek bih stala na isto mesto i uvek bih gledala ka njemu, naslikanom šarenim bojama na staklu. Ta igra senki i boja.. Nikada nije bila gužva. Nisam volela da idem ...

Te cipele su mirisale na bezobrazluk. Te cipele su morale biti njene. Crne, satenske, sa malenim otvorom na prstima, platformom i štiklom od 12 cm. Njeni, crvenim lakom namazani nokti na savršenim stopalima, lako su kliznuli niz saten tih cipela. Prodavcu ne bi lako da gleda kako ih obuva. Senzualno, mazno, potpuno sigurna da ih želi. Po ulasku u stan, skinula je sve sa sebe. Volela je tu slobodu da šeta gola posle tuširanja. Nikad joj nije bilo hladno. Njeno samopouzdanje grejalo je vazduh kuda god bi prošla. Poželela je da navuče samodržeće čarape i proba nove cipele. Ipak... Maleni otvor na vrhu... Peep toe.. Nije trpeo čarape. Odustala je. Nosiće ih isključivo na bose noge. Uživala je u dodiru svojih stopala i moćnih cipela. Nije bila niska ali joj je dodatnih 12 cm visine davalo dozu moći koja joj je, ponekad, bila potrebna. Nakon celog dana na poslu, sa šefom bez autoriteta i zaposlenima koji su balavili za mirisom parfema koji bi iza nje ostajao, prijala joj je suptilna...

Bljesnulo je sveto, poput upaljenih reflektora u TV studiju. Bilo mu je čudno što nema šminkerki. Sedeo je u fotelji, pred čovekom koji je mahao papirima, tražeći određeni. Fotelja je bila veoma neudobna, kao da je napravljena za kratko zadržavanje. Kada je seo, sedište je bilo još toplo, kao kada se u autobusu pomeriš na mesto sa kog je neko upravo ustao. "Ime i prezime?", muskarac mu se obratio, kao da je na razgovoru za posao.  "Dušan Gavrilović", odgovorio je jasno i glasno. "Kada ste rođeni i zašto?", nastavljao je voditelj intervjua. "25. aprila 1968. sam rođen. Zašto sam rođen? Zato što su me roditelji želeli." "Čista laž, mladiću. Nisu Vas želeli. Nastali ste kao posledica jedne noći, kada su Vaši roditelji više popili i zaboravili na zaštitu. Budimo realni", limeno hladnim glasom odgovorio je čovek naspram njega. "Kakvi ste bili u detinjstvu? Svadljivi, pomirljivi, mirni, nestašni...?" "Bio sam m...