Posts

Showing posts from December, 2016

Odrastam

Image
Stojim sinoć na prozoru, gledam betonsku grdobu bloka preko puta moje zgrade. Sve blješti i treperi iza zavesa. Odjekuju petarde. Ljudi, na autobuskoj stanici, i oni koje su psi izveli u šetnju, trče kao kroz bojno polje. Psi se traumiraju, deca od roditelja uče da su petarde merilo radosti. Uobičajeno prednovogodišnje veče na Novom Beogradu.
Od kad znam za sebe, ne volim Ng. Sinoć mi se odgovor pojavio sam. Valjda je neka siva ćelija bila spremna da ga otpusti, i da me konačno oslobodi tog tereta novogodišnje histerije. Bila sam mlađa od 7 godina, jer se sećam u kom smo stanu živeli. Dobila sam knjigu Andersenovih bajki, poveliku, sa lepim ilustracijama. Među bajkama, naravno, Devojčica sa šibicama. I sad mogu da plačem zbog njene tužne sudbine, mislim da će mi zauvek biti okidač za suze. Tu leži početak moje odbojnosti. Priču sam, u svojoj dečijoj glavi, vezala za novogodišnje praznike a jasno nacrtana jelka sa ukrasima i lampicama, bila je dovoljna da stvorim odbojnost prema Novoj…

Linija između tamo i ovde

Image
Odem, retko, u crkvu Svetog Save. Obično budem jedina unutra, jer idem kad me srce povede a ne kad u nekom kalendaru stoji da tako treba. To je moj, intimni, razgovor sa onima sa druge strane oblaka, onima koje ne vidim a osećam njihovo prisustvo. Ustvari, najupečatiljiviji su razgovori u meni, narednih par stotina metara. Kao da se nesto presloži i lakse idem dalje. Možda je samo do nizbrdice, u povratku iz crkve, a možda zaista postanem svesnija prolaznosti i dobrog i lošeg.

Pre dvadesetak godina, volela sam da, nekim utorkom, odem na službu u Sabornu crkvu u Beogradu. Peške sa posla, polako, da izluftiram um. Patrijarh Pavle je držao službu u 17h. Pamtim taj žustri korak omalenog čoveka, pred kojim bih se postidela što sam se zadihala na uzbrdici od mosta do crkve. Ljudi nikad nije bilo previše, često više sveštenih lica nego nas. To je bio doživljaj za pamćenje. Mir, spokoj, neverovatna lakoća postojanja. Uvek bih stala na isto mesto, na isti način i žmurela da bih svesno isk…

Kako raste srce

Image
Ne svodim račun, pa neću da mrem! To što je kraj kalendarske godine nema veze sa ovim što pišem. Ima veze samo to što sam... Svašta nešto.
Dugo sam bila namćor a onda sam počela da postajem matori namćor. Namćorka, jer je sad popularno biti psihološkinja i spisateljica i ekonomistica. Dođe ta 2016. i sve se pretumbalo naglavačke. Kao da sam u blender upala, samlela sve svoje osobine, mane, ljubavi, nezadovoljstva, grehe znane i nenamerne, i napravila ono što zovu smuti pa prospi a pojedi burek. Nisam postala baš kao blendirana kaša, ali sam postala nova Ja. Svašta nešto, što se godinama taložilo (a bilo je i toksičnog otpada i radosti i koječega) pretumbalo se i pokrenulo, na najbolji način za mene. Sve je počelo mojom visokom temperaturom, jednog gripoznog februarskog dana, i došlo na svoje mesto istom tolikom temperaturom pre 3 dana. Da ne poveruje čovek, ali svako parče je leglo na svoje mesto, u tom mom mozaiku.
Knjigu sam napisala i objavila sebi za ćeif, za svoju radost i za sv…

Četrnaestidecembardvehiljadešesnaeste

Image
Devedeset i neka. On tamo, ja ovde. Sankcije, granice, kilometri udaljenosti. Sati u minibusu i gužve na putu. Još uvek su mnogi odlazili odavde. Karte u jednom pravcu. Mrak je i ne snalazim se po Budimpešti. Čekam u hotelu. Kasni.
Nervoza ispunjava hotelski lobi. Vruće mi je i nervoza samo raste. Utrčava. U odelu je. Lep kao Bog lično. Za jednog Mađara, potpuno drugačiji. Visok, zgodan čovek. Izvinjava se što kasni, Božić je za koji dan i grad je prepun automobila a i sneg je počeo. Sneg? Šta je sneg kada je on blizu? Istopiće se svaka pahulja koja padne između nas. Šta ima veze što sam iz Beograda došla u cipelama i što će mi se smrznuti noge? Sve je to nevažno..
Krećemo ka njegovom autu. Neću da se šetamo po gradu, ovaj put, idemo na večeru. Tih par metara, do auta, skida mi pahulje sa kose. Ježim se. Nešto ne valja. Nešto opasno ne valja. Grad je prelep. Okićen, osvetljen, svugde po centru ima puno mladih i veselih ljudi, a nas dvoje smo kao dva potpuna stranca. Razgovor čine glu…

Kolarca mi beogradskog

Image
Nepoznati vlasniče karte za projekciju filma "Danijel Blejk" u Kolarčevoj zadužbini pre par dana...
Ja sam prijateljica onog što ti se usprotivio, kad si jeo, mirno sedeći na svom sedištu. To, što film još nije počeo, nije opravdanje. Ne bi bilo opravdanje ni da si umirao od gladi. Jede se pre nego što se uđe u kulturnu ustanovu. Piški, takođe. Ugasi se mobilni telefon. Ne javlja se ni jaranu kad te zove jer mu se porodila žena. Ni komši kome je crkao yugo na sred Gazele i zove te da ga gurate do najbližeg servisa. Ni mami se ne javlja. I ne jede se, ni ako je rat počeo.
To si trebao da naučiš pre nego što si naučio da stigneš iz jednog grada u drugi. Negde, u periodu, kada si učio da se posle upotrebe toaleta obavezno peru ruke. Možda su se tvoji roditelji, zaista, potrudili da budeš lepo vaspitan a možda i nisu, ja to ne znam i ne tiče me se. Znam samo da u mom gradu i njegovim hramovima kulture nećeš moći da jedeš. Možeš da izađeš, ne dođeš, svašta možeš ali ne možeš da mrv…

Zašto smo Nova godina i ja na različitim stranama radosti

Image
Nikad nisam volela Novu godinu.
Kad sam bila mala, terali su me da se kupam baš u vreme kad Deda Mraz dolazi i ostavlja poklon pod jelkom. Htela sam da mu lično kažem da mi ne donosi gluposti već samo brdo slatkiša. Taj zloća je uvek dolazio dok bih sušila kosu pa ga zato ne bih čula, kako je tvrdila moja mama. Bila sam debelo dete kojem nisu dali da jede slatkiše i zato ih Deda Mraz nije donosio. Ni jedan, ni slučajno, ni malu buđavu čokoladicu. Ni Barbiku mi nikad nije doneo. Dobila sam je od drugarice, za 23. rođendan, tek da mi se piše da sam je imala. Imam je još uvek, spakovanu u kesu, da se ne prlja.
Zatim bi bila porodična proslava uz RTS oba kanala. Otezala sam očima i jako mi se spavalo, a Cune i Tozovac me ič nisu zanimali. Najgori trenutak je bio pred ponoć, kad bi nas mama terala da igramo buzuki ili nešto slično. Ja, njanjava jer mi se spava i moj otac koji je prirodno netalentovan za okretne igre, imali smo zadatak da sklonimo u stranu stočić iz dnevne sobe, kako bi im…

Nije mi ništa

Image
Stvarno si me ubedio da ne treba da se plašim rezultata tvog pregleda, kod lekara. Ne plašim se. Znam da će sve biti u redu, možda ne baš 100%, jer onda ne bi ni imao razlog da ideš kod lekara. Znam, jer mi moja creva i moj um i moje telo šalju signale da je sve u redu.
Ne znoje mi se ruke. Ne skače mi pritisak, ne zuji mi u ušima. Adrenalin je na redovnom nivou odbrane. Srce mi lupa u redovnom ritmu. Poštujem što si sam otišao. I ja tako tebi ne dam da ideš samnom, pa smo sad egal. Mislila sam da te, ipak, zaskočim na parkingu gde bih se našla onako... Slučajno, večeras oko 23h, baš prolazih i videh auto pa eto... Nisam, iz više razloga. Prvi, što bi ti dobio dva nervna napada minimum. Drugi, što je mnogo hladno i treći je što nemam pojma gde je jebena bolnica a ni po danu se ne snalazim po tim klinikama. 
Potpuno sam mirna. Da vreme brže prođe, obrisala sam gomilu elektronskog đubreta iz ovog računara, a sa njim i lozinke za štošta. Smej se ti samo, ti ćeš da ih vratiš kako znaš i …

Trećidecembardvehiljadešesnaeste

Image
Već je treći decembar a meni je, do sledeće plate, ostalo još mnogo dana ovog meseca. Da smo živi i zdravi, pa nisu novci najvažniji. Jutros sam, uz peglanje, podvlačila crtu šta sam ove godine uspela. Opšti utisak je da sam u plusu.
Prvo, objavila sam knjigu. Ja napisala, ja napravila. Od ideje do realizacije je prošlo nekoliko dana, zahvaljujući mojim prijateljima i mojim neprijateljima. Ovim drugim se posebno zahvaljujem. To su svi oni koji su rekli da ja to ne mogu, ne umem, nemam od čega ni sa kim. Postigli su mnogo više nego što im je bila namera. Knjiga živi svoj život, širi se po kontinentima i nalazi svoj put. Upoznala sam ljude kojima sam je uručivala lično. Uživala sam u reakcijama i sjajan je osećaj kad nekoga nasmejem, kada mi se javi da knjiga držala pažnju dva sata i da je ostao osmeh, i posle čitanja. Mislim da ću da napišem još jednu knjigu, ako ni zbog čega drugog, ono da uđem u Klub književnika Srbije, da neprijateljima bude teže.
Drugo, po čemu ću pamtiti 2016. je…