Um, drum i ostalo

Dvoje ljudi, stondiranih svako od svog bola, našlo se na parkingu. Oblaci su se gomilali. Iz daljine se čulo tutnjanje. Kumulonimbusi su nam pritiskali slepoočnice, do ludila. Ili je to bio bol svakog od nas, udružen u snazi i nameri da nas potpuno samelje? I ranije sam imala momente kada je bol zbog Žarkove smrti prevazilazio sve ostalo. Paralisao bi me tako da nisam osećala vreme, nisam znala mesto, ne osetljiva za bilo šta van sebe. A u sebi.... Bol, mnogo bolnih tačaka zažarenih do tačke izgaranja. Bol koji kida, bol duše koji peče i prži svaku ćeliju svakog organa u meni. Stajali smo na parkingu kao dva korodirana saobraćajna znaka. Da je neko želeo da napravi znak za "Pazi, bol na parkingu", nepozati čovek i ja bismo bili na znaku, ogrnuti ogromnim Ništa koje se nad nas nadvilo kao da želi da nas potpuno nema. Da ostanu dve prazne ljušture na tom parkingu koji je pritisnut kišnim oblacima prošaranim munjama nebeskim. Nismo govorili a sve smo rekli. Naše neme reči bile s

 Da li se vreme, od Žarkove smrti, merilo satima ili vekovima? Ne znam. Znam samo da je bila nedelja ujutru kada sam, u sred predsoblja, na podu videla Žarkov češalj. Onaj malecki, što su nekad muškarci nosili u prednjem džepu sakoa, za svaki slučaj. Taj češljić sam mu kupila ja, iz zezanja, kada smo bili na šabačkom vašaru a dunuo je vetar tako da nam je glave odšrafio. Žarko se smejao mom pokušaju da sredim frizuru prstima. "Eto, da si ti prava dama, imala bi kod sebe i ogledalce i češalj a ne ovako napamet da nameštaš kosu", rekao je moj voljeni. "Eh, da si ti pravi gospodin, imao bi u džepiću sakoa češalj, pa bi moja frizura začas postala savršena", odgovorila se i propela na prste, da ga poljubim. "Sako mi je ostao pored klavira a na teksas jakni nemam džep. I lepa si, da znaš, i tako čupava". Komad plastike na podu predsoblja me je okrenuo naopačke po svim osama. Nisam imala vremena da razmišljam o mogućnostima kako je češljić, i odakle, stigao na po