Um, drum i ostalo

 "Mama, kakva je to muzika?", pitala me je ćerka čim je kročila u kuhinju. Mesila sam štrudlu i pustila Riblju čorbu. U sekundi, dok sam hvatala dah da joj odgovorim, godine su mi protrčavale pred očima. Nikad nisam bila baš fan te grupe. Bila sam zaljubljena u Mišu Aleksića.  Priča je počela početkom osamdesetih. Bila sam očarana likom i delom Elvisa Prislija. Ležala bih u svom krevetu i gledala ga pravo u oči. Na ormaru je bio Elvisov poster, crno beli, duplerica iz Bravo časopisa. Teškom mukom nabavljenog. Ko je, u to vreme bio tinejdžer u Beogradu, zna koliko truda i veza je trebalo da se dođe do nemačkog časopisa o muzici i muzičkim idolima. I tako, gledali smo se Elvis i ja i ništa mi nije smetalo što je već bio mrtav. Za mene je bio najlepši na svetu. Ni njegova žena mi nije smetala, ma, ništa. U sobi Elvis i ja. I bi tako, dok mi u ruke nije stigao poster Riblje čorbe, baš u vreme kada je objavljen album "Mrtva priroda". Slika sa omota mi je bila toliko gadn

 Neću. Nemoj da se trudiš da kucaš na moja vrata. Kada sam ti gledala u leđa, kako si se odvukao napolje, oborenog pogleda i sramno, poželeh da te više nikada ne sretnem. Ni na ulici ni u snu ni u uspomenama. Nema te. Kao da nikad nisi postojao, kao da si manji od najmanjeg zrna kosmičke prašine. Nula. Da, to si.  Okrugla nula, ista sa svih strana, omot bez sadržaja. U nuli nema ničega. Misli da je bitna jer ima 0, taj ograničeni prostor oko svog Ničega! Dan po dan, skoro neprimetno, brisao si sav naš sadržaj. Baš sve što smo stvorili. Ukidao si mi sitne radosti jednu po jednu kao da si čupkao latice iz krune cveta. Izmišljao si izgovore koji vređaju inteligenciju. Ako nisi umeo da smisliš bolje, oh, čemu vređanje mog uma? Zaista si mislio da ne vidim, ne osetim, ne čujem kako zvečiš kao prazna kanta, kao oklop u kome je nekad postojao Čovek a sada je samo telo, prazno, šuplje kao košuljica koju je zmija svukla sa sebe tarući se o stepenik? Možda bi bilo korektno da se na tebe naljutim

Uz klopu, saznala sam da su vlasnici svih okolnih njiva. Pomisao na takvo bogatstvo, na mah, učinila je da poželim da kupim komad zemlje. Već sledeće sekunde, setih se da sam dete sa asfalta i betona, da mi je boravak u sred planine zanimljiv tog momenta ali da tu nije moje mesto. Za početak... Nema reku. Dovoljan razlog da ne kupujem zemlju iako sam bila na klik od realizacije. Vratila sam se u Beograd. Smog, gužva, nije to zdravo okruženje ali je moje, da se ne lažemo. Jedva sam pronašla mesto za parking, zaglavila na kasi marketa skoro sat vremena, baš mi povratak u grad nije prijao. Sa druge strane, pa šta ću ja u selu? Nije da ne mogu da živim bez gradske buke i gužve ali tamo je preterano mirno i čisto. Fali život, fali zvuk grada. Sigurna sam da je divno onima koji su tamo odrasli. Nisam od njih. U marketu sretoh komšiju. Večiti konobar po kruzerima, usidrio se, do sledeće tezge. Pre mog "Zdravo!" počeo je monolog kako ne nezadovoljan, kako je sve bezveze, kako nema po

 Nije tuga vino pa da ga popiješ, iskapiš i nema više. Nije tuga ni knjiga, da pročitaš i znaš da je kraj. Ne umem da budem tužna, iako to svi od mene očekuju. Mrzim očekivanja. Zašto je ljudima baš toliko stalo da me vide ucveljenu? Živa sam, zdrava, relativno normalna. Posle Žarkove iznenadne smti (došlo je doba kada tu reč mogu da napišem i izgovorim a da se ne raspadnem), shvatila sam ko sam i koliko snage imam. Iako je bilo momenata kada je sve, baš sve išlo naopako i kada sam jurila ka dnu kao kamen, kada ga bacite u vodu, uspela sam da padnem i napravim svoj novi mikrokosmos. Ne sporim da je bilo momenata kada sam htela da skočim sa mosta na beton ali su prošli. Da, volim život. Imam dete, dom, prijatelje, neprijatelje, nemam kredite, ne radim više posao koji prezirem, imam milion i jedan razlog da se osećam dobro i jedan razlog da budem tužna. Dogovorila sam se sama sa sobom: poštovaću svoju tugu i dopustiću joj da me preplavi kad god talas bude veći od moje mogućnosti da ne po

 To malo, dlakavo biće, tražilo je ljubav i toplinu. Unele smo ga u stan, nahranile, okupale i ni reč progovorile. Kao da je vekovima već tu. Da je bilo koja od nas progovorila, rekla bi da ima osećaj da ga je Žarko poslao. Da nas čuva, jer on fizički nije sa nama. U dubini pogleda malog drhtuljavog psa nazirala sam dubinu koju sam, nekada, videla u drugim očima. Možda je to samo bila želja da još jednom zagrlim, šta znam... Ime Žule mu se samo nametnulo, ne znam zašto. Mila je to predložila a ja... Ja sam se samo stresla. Ne, ne može. Lule, Bule, Cule, sve što nije na Ž može. Bio je suviše mali za neko ozbiljno ime. Cule, na to je reagovao i dizao klempave uši. Nije neka kreativa ali nema veze, niko nije savršen. Prve noći je spavao u dnevnoj sobi. Ujutru sam našla do pola pojedenu Žarkovu papuču. Plakala sam celog dana. Uplašeni pas je mislio da je kriv. Delimično jeste, malo sam bila ljuta, priznajem ali zašto njegove papuče, zašto ne nešto moje, detetovo? Ne dam Žarkove papuče. Ne

 Lekovi nisu delovali. Valjda je moja volja bila jača od hemije. Tražila sam da me otpuste iz bolnice i, sutradan, bila sam na svom poslu. Pogledi mojih kolega, sadržali su tone žaljenja. Odlučila sam da se ponašam onako kako se osećam. Zahvalila sam se direktoru i svom šefu, napisala otkaz i predala im. Tek tako. Ne mogu. Meni tu više nije mesto. Teško je trpeti poglede pune žaljenja. Nisam nosila crninu. Crna boja mi nikad nije bila merilo tuge. Tuga je u srcu, ne na pantalonama i majicama. Pravo sa bivšeg posla, otišla sam na groblje. Put me je vodio okolo i naokolo. Nisam htela da nađem njegov grob. Ne, nisam bila spremna da je tu. Istrčala sam kroz kapiju tako da sam skoro pod autobus podletela. Hvala vozaču koji me je primetio. Verujem da je navikao da, odatle, ljudi izlaze zamućene pameti. Ušla sam u kafanu preko puta. Za jednim stolom sedelo je par matoraca, onih što su inventar u kafani, smrdljivih na rakiju koju samo dolivaju u krvotok. Pogledali su me začuđeno. Možda sam stv

Prošli su neki dani i prošlo je duplo više noći. Dani nekako prolaze. Noći nikako. Kažu da sam 20 dana ćutala, da reč nisam progovorila. A htela sam, zaista sam htela ali reči nisu htele da se naprave. Drobile su se u slova, tačke i znakove pitanja. Taman bih se ponadala da ću uspeti da sastavim i izgovorim rečenicu, slova bi odletela i nije bilo ničega osim bola. Raspadanja od bola.  Nisam bila u stanju da uradim bilo šta, osim da trepćem i dišem i to ako ne plačem. Nisam umela ni da hodam. Neko mi je doneo štap, onaj sa 4 tačke oslonca i ostavio ga u predsoblju. Da sam znala ko je i da sam imala snage, verovatno bih ga, u nekim drugim okolnostima, oplela tim štapom preko leđa. Metalni štap je bio hladan kao smrt. Sve je smrdelo na smrt. Naš krevet. Kupatilo. Sir. Cveće. Sve. Moje misli su trulile i raspadale se i crvi su ih grizli. Sve je prestalo da postoji. Mila je otišla kod oca. Kažu da smo se tako dogovorili. Ne sećam se.  Obično bih sedela na patosu i gledala ka ulaznim vratima

Žarko je krenuo na put, do Danke. Bio je odmoran i dobro raspoložen. Nisam htela da idem sa njim. Prosto, postoje momenti kada je prepoznatljiva nečija potreba da bude sam par dana. Neka se brat i sestra ispričaju, bez mene. Znam koliko je važno biti sam onda kad srce to traži. Krenuo je ujutru, pre gužve na drumu. Spakovala sam mu galete, za usput, znam da sam neće nigde da stane. Volim da zna da brinem o njemu. Volim njega, volim sve njegovo, čak i njegove loše odluke. Skoro se naljutio, kad sam mu dala smotuljak sa galetama. Računam, dug je put, valjaće mu, možda bude neki zastoj a on je baš nervozan kada je gladan. Nema telefoniranja tokom vožnje. Sve je OK, on je krenuo put Crne Gore a ja do pijace. Dan je odmicao svojim tempom. Iskoristiću vreme kada nije tu, da poradim one dosadne kućne poslove. Nije da ne mogu kad smo svi kod kuće ali lakše mi je ovako. Bar ne brinem šta ću da bacim. Moj čovek je alergičan na bacanje. Sve može da zatreba jednog dana, samo nikako da dođe taj dan

U vreme setve i žetve moj dragi muž se potpuno preda poslu. Neko bi rekao da je na moru jer pocrni baš lepo a on na njivi provede i jutro i dan i dočeka veče. Jeste da boja bude do oboda majice i rukava ali nema veze, komšije i dalje misle da je to morska farba. Jednog od tih dana, kada je neprestano na poslu, odlučila sam da budem domaćica za primer. Kućni pauk se širi u ćošku plafona naše spavaće sobe. Sve danas ću, sutra ću, dođe i njegov sudnji dan.  Ne volim kućne poslove. Mrzim kućne poslove. Nikad od mene neće biti domaćica mojih godina. I dalje se užasavam peglanja i usisivača, pranje sudova odradi mašina ali ovo što iziskuje moj rad me duboko iritira. Naravno da samo tražim razloge za odlaganje. Uz poslednji srk kafe iz šolje i poslednji dim cigarete, lenjo sam ustala, kao na robiju da idem a ne da ganjam pauka i skidam paučinu. Dobro... Samo ću da bacim pogled na telefon, da slučajno nema nešto jako bitno, kad ono... Sija se neka poruka! Iju! Volim te nepoznate kontakte. Nika

Put ka najbližoj prodavnici vodi po sred ulice jer su automobili na trotoaru. Nervozni vozač mi trubi iza leđa. Naravno da se sklanjam sa jedinog dela trotoara bez parkiranih vozila. Naravno da sve pripada bahatima, jačima, drčnijima. Pred prodavnicom trojica odraslih muškaraca. Između 40 i 50 godina. Trbušići pozamašni. Jedino što ih razlikuje je što je jedan u bermudama i majici, drugi u odelu i roze košulji, treći u trenerci koja mu visi do ispod dupeta a majica mu se odavno smanjila, kad je pupa narasla. Ćute i drže konzerve piva. Trenutak... Skoro svečan a opet, nekako miran, sablasan. Stajem u red, montiram masku na lice, prebacujem se u mod čekača reda jer u prodavnici inače nema mesta za dvoje odraslih. Ne slušam komentare ljudi iz reda. Uglavnom psuju virus koji nas nevidljivo napada i vidljivo šalje pod zemlju.  "Da li ima jebenog virusa na konzervi? Vlado, šta kažeš?", upitao je onog u odelu. Valjda im je taj najpametniji ili se, bar, tako nosi.  "Jebem li ga.

Žarko je postao full time deda. Posao, pa kod Jovane, dolazio je kući kasno uveče. Nije mi to prijalo. Ja sam žena kojoj treba muž više od onoga kada njemu odgovara i kada ima vremena. Od kada su stigle bebe, moj čovek se promenio. Nekud je iščezla ona neverovatna lakoća našeg postojanja i u dobru i u zlu. Bio je ili odsutan ili zatrpan poslom. Kada je bio pored mene, statirao je kao Mile u kukuruzu, čekajući kombajn. Optimista u meni se tešio da je sve u redu, da mu se život značajno promenio, da su to velike promene... Pronalazila sam opravdanja a baš ih i nije bilo. OK, promene ali gde sam tu ja? Menjaj se, to je tvoje pravo ali nemoj da nestaješ od mene jer će da nastane jedna jako velika i neugodna praznina koja će sve da nas proguta. Po kući je radio kao robot. Ćutao je, huktao i puktao kao jež na uzbrdici. Na moje "Šta ti je?" tradicionalni odgovor je bio "Nije mi ništa". Sve je bilo podnošljivo do momenta kad više nisam htela da podnosim a da ne znam šta da

U roku od 48 sati, na vratima nam je bila Anita. Tradicionalno, u oblaku parfema, na štiklicama i sa plastičnim osmehom. Pored nje se šćućurio dr Kruno. Ona je postajala sve mlađa a on sve stariji. Obradovah se da su došli da vide Jovanu, Đoleta, bebe. Kaže Anitica, došli su po neki deo za džip, u Zagrebu mora da se čeka mesec dana a ona je "samo malo udarila u stubić i to je tak prsnulo". Zapitah se da li je uopšte primetila da se njena ćerka porodila? Naravno, Kruno i ja smo tu bili samo fikusi. Žarko je bio u kupovini, sa zetom. Niti su se ovi najavili, niti sam znala da dolaze i zašto baš kod nas? Bivši supružnici nisu rođaci pa da nastave da se druže posle razvoda. U redu, roditelji su svojoj deci ali baš da idu na vrata jedni kod drugih... Ni normalno ni očekivano. Posebno ne na vratima moga stana. Mogla sam i ja da ne budem tu. Mogla sam i da se pravim da nisam tu. Ne znam koliko je moj muž svestan da sam ja jedna mega fina žena koja ne mora ni da trpi ni da služi njeg

Dan sam provela ne snađena. Kao da je život prolazio mimo mene. Žarko je bio izbezumljen saznanjem da će stvarno da postane deda. Ništa bolji nije bio ni Đole. Njih dvojica su sedeli u automobilu, parkirani blizu bolnice. Na moje pitanje šta će tu, odgovor je bio "Nemaš ti pojma, ovo su muške stvari, moramo da budemo blizu ako nešto pođe po zlu". Shvatih da je najbolje da gledam svoja posla. Nije Jovana moje dete, naravno da ne razumem. To, što sam kroz porođaj prošla a njih dvojica nisu, nije me kvalifikovalo da im se pridružim. Otišla sam do tržnog centra, sam bog zna zašto. Ne volim takve objekte. Kupila sam simpatičan žuti kompletić za bebu i produžila da šetam. Za čudo, nije bilo gužve. Sretoh bivšu koleginicu sa kojom sam popila kafu. Telefon mi je bio pri ruci ali sam bila opuštena. Momci su tamo. Ja sam na drugoj liniji odbrane. Bio je to njihov dan. Kao na dugme, oko 21h, u tržni centar je ušlo bar hiljadu ljudi. Ne znam gde su se krili do tada, iako se bližilo vreme

Pojavljivao se bez najave i poziva. U prašnjavom braon odelu, jednako prašnjavih cipela. Tvrdio je da se zove Oliver. Sivkasto lice su mu uokvirivali bičevi duge kose. Mladost je prošla a moda duge muške kose je ono, što dečake, poslednje napušta kao uspomena na mladost.  Delovao je smeteno, nekako pogubljeno. Obično bi seo na ivicu mog kreveta i pričao nepovezano. Nekada bi samo zviždao i tako bih znala da je tu.  I rekao je da je dolazio i pre nego što smo se mi ovde uselili. Nisam obraćala pažnju na njegove posete. Bila sam zauzeta sunčanjem na tropskim plažama, planinarenjem po švajcarskim Alpima i sličnim mestima o kojima devojke, mojih godina, sanjaju.  Te noći, smrdeo je na jeftinu rakiju. "Opet ti?", pitala sam. Kad je izbegavao odgovor, zviždao bi. "Gde je moja truba?", na pitanje je odgovorio pitanjem. Mrzim to. "Nemam pojma. Jebala te truba. I to pojavljivanje, kad ti padne na pamet. Nisi dobrodošao, zapamti to." Bila sam drska jer, sa takvima,

Naišao je period u kome je sve naglavačke. Od kada smo počeli radove u stanu, kao da je neko mlatnuo čarobnom motkom i sve okrenuo u kontru normalnom. Imamo novu kuhinju. Sa pokvarenom česmom koja pušta vodu a voda pravi bazenčić na pločicama čak i kada se zavrne ventil. Mašinu za sudove ne smemo da priključimo jer... Red iznad. Sudove peremo u lavabou u kupatilu. Kao na izvoru. Samo sitnije jer velike šerpe ne staju u mali lavabo. One se peru u tuš kabini koja, trenutno, ima ispravnu česmu sa tušem. Do pre par dana, kupali smo se iz lončića, polivali se kao onomad kod babe na selu.  Rerna ne može da se koristi. Rešetka od starog šporeta je za cm kraća od nove rerne uz koju nije stigla rešetka. Tepsije ne umeju da levitiraju pa je pečenje bilo čega nemoguće. Jun je i cvokoćemo od hladnoće. Pokrivamo se jorganima duplo debljim od zimskih. Iz nepoznatih razloga, frižider naprasno hladi gore od sibirske zime.  Veš mašina je zamenjena novom koja stoji na hodniku, pored lifta. Čeka da se sr