Priče iz drugog braka XXIV

 Lekovi nisu delovali. Valjda je moja volja bila jača od hemije. Tražila sam da me otpuste iz bolnice i, sutradan, bila sam na svom poslu. Pogledi mojih kolega, sadržali su tone žaljenja. Odlučila sam da se ponašam onako kako se osećam. Zahvalila sam se direktoru i svom šefu, napisala otkaz i predala im. Tek tako. Ne mogu. Meni tu više nije mesto.

Teško je trpeti poglede pune žaljenja. Nisam nosila crninu. Crna boja mi nikad nije bila merilo tuge. Tuga je u srcu, ne na pantalonama i majicama. Pravo sa bivšeg posla, otišla sam na groblje. Put me je vodio okolo i naokolo. Nisam htela da nađem njegov grob. Ne, nisam bila spremna da je tu. Istrčala sam kroz kapiju tako da sam skoro pod autobus podletela. Hvala vozaču koji me je primetio. Verujem da je navikao da, odatle, ljudi izlaze zamućene pameti. Ušla sam u kafanu preko puta. Za jednim stolom sedelo je par matoraca, onih što su inventar u kafani, smrdljivih na rakiju koju samo dolivaju u krvotok. Pogledali su me začuđeno. Možda sam stvarno izgledala kao avet. Za drugim stolom sedela su dvojica mladića, sa laptop računarom. To su oni terenci, što im je kafana mesto za sastanke radnih grupa. Sela sam direktno za šank. Poručila sam vinjak. Ja, koja to u životu nisam probala ni nešto slično uradila, malo pre podneva sam sedela za šankom kafane preko puta groblja i spremala se da popijem svoj prvi vinjak. Pa, i mužu na grob dolazim prvi put, zar ne? Za sve postoji prvi put.

Gledali smo se, moj vinjak i ja. Niti se njemu druži samnom niti meni sa njim ali eto, desilo se da mi je bilo potrebno pogonsko gorivo da se pokrenem. Matorci su me gledali zbunjeno. Jedan, sa više ruku nego zuba, počeo je da dobacuje, drsko i bezobrazno. Da je, slučajno, ustao i prišao, tačno bih obrisala pod njime. "Gospođo, da vam nije malo rano da cugate?", rekao je. Izbrojah do 5. Time se nisam služila mnogo godina, još od vremena kada sam bila u braku. Bio je to pouzdan način da izbegnem verbalne i ostale incidente. Nisam baš Švarceneger ali sam sposobna da zabodem pesnicu u čelo svakoj barabi, koja mi preseče put svojim lošim namerama. "Gospođo, Vama se obraćam..." Počeo je da me radi onaj vinjak a pritisak mi je drknuo u slepoočnice.

"Jel Vi to meni?"

"Aha".

"Vidite... Gospodine... Ja sada idem na grob svog muža. Totalno sam rastrojena i, ako Vas budem prebila, to će mi biti olakšavajuća okolnost na sudu. A možda nikad i ne ustanete. I, zato... Manite me se. Meni je sada sve svejedno. I mogu tramvaj da pomerim, ako mi stane na put a ne lokalnog alkosa. Da li sam bila dovoljno jasna?" Auuuu... Ućutaše svi. Vinjak je bio odvratan. Čekao me je susret sa mojim mužem. Naš prvi susret na groblju. Bila sam toliko besna, prepuna ljutnje, prema životu i smrti i ostatku sveta i vremena. Naravno da se ne bijem po kafanama i nemam pojma odakle mi hrabrost za izgovoreno ali je dalo dobar rezultat. Krenula sam prema vratima. Prošla sam pored ogledala i videla, u odrazu, ženu koju ne poznajem. Upalih očiju, izbledelih, ispranih slanim suzama. Raščupanu kao da je veštica početnica. Ne ofarbanu. Sivog lica. Zombiranu. Nemam pojma ko je ona. Pogodih izlaz. Sve mi se mantalo. Što od pritiska što od straha kako ću dalje. Toliko nisam bila sva svoje da vinjak nisam ni probala da popijem. A, i šta će mi... Neće učiniti da moj strah nestane.

Plašila sam se osvešćivanja činjenice da ću, uskoro, biti opet na par metara od Žarka. Plašilo me je što on neće moći ništa da mi odgovori. Pomislih u sebi... Daj mi jebeni znak, da me čuješ, osetiš da sam tu. Uradi nešto! Bilo šta! Razum se borio sa svešću koja je, i dalje, svakog dana čekala vreme da dođe sa posla, da me uštine za dupe, da kaže da cela zgrada miriše na pileću supu sa knedlama, da ajvarom umaže čist stolnjak i zadrema u fotelji, posle ručka. U glavi mi je tutnjao voz sličan onima koji voze do Sibira. U meni je sve bilo zamrznuto, još gore i hladnije. Jednom ću morati da se suočim i prihvatim da je mrtav. Biće to sada.

Uspela sam da pogodim parcelu. Obilazila sam okolo, kao da će da me pojede. Prilazila sam grobu mravljim koracima. Krst do krsta, sve okolne sam dobro proučila ali mi pogled nikako nije išao na onom na kom piše Žarko Rašković. Stala sam sa druge strane. Kod uzglavlja. Stala i ukopala sam se kao bandera. Jednostavno nisam imala hrabrosti da pogledam, da suočim svoj pogled sa istinom. Kao kreten, stajala sam iza krsta i kao, bila tu a sve se okretalo oko mene. U glavi mi se vrteo film i zapetljala se traka i čuo se vrisak, jasan, muški. Da li je to bio njegov poslednji ovozemaljski glas? Ne znam. Činilo mi se da je krst preduboko zaboden, da može da ga povredi. Razum me je napustio i vratiće se.. Možda nekada. U sebi sam vikala na njega. Kako si mogao da voziš ludo? Oh, nije to bio uzrok nesreće već kamion koji je prešao u drugu traku. Kako si mogao da umreš, breeee? Kako? Da li si me pitao šta ja o tome mislim, kako ću dalje, kako ću danas? Ne, sebično si umro jer je pobednik onaj koji prvi ode a uvek si govorio da ti, bez mene, nemaš šta da tražiš na ovom svetu. Što nisi poveo i mene, na put, pa da sada budemo zajedno mrtvi? Glasovi su urlali u meni. Vrtelo mi se u glavi i treslo mi se tlo pod nogama. Ne sećam se ničega osim ogromnog besa. Ne tuge. Besa.

Oči sam otvorila u kancelariji groblja. Neko me je našao onesvešćenu, preko njegove još sveže humke. Kuda sam pošla, nisam imala odgovor. Kljukali su me čokoladom i nalivali vodom, da se pridignem i odem, čak su i hitnu pomoć hteli da zovu. Od nekud se stvorio onaj matori iz kafane. "Jasna, ti li si?", pitao me je i produžio dalje. Neka žena mi je pozvala taksi. Dovezao me je do ispred zgrade. Čim sam izašla, bilo mi je lakše. Disala sam opet. Ušla sam u stan i Mili rekla da sam dala otkaz. "Mama, od čega ćemo sad da živimo?", pitala je, dečije iskreno. Nisam imala odgovor. "Smislićemo nešto. Idemo dalje.", rekla sam i zagrlila je snažno. Isplakale smo reku suza zajedno i tako, obučene i otečene od suza, legle u moj krevet. Više nije bio bračni. Ponovo je bio naš, naše ostrvo, naš mali svet iz kog moramo da krenemo napred. Čulo se cviljenje malog psa. Samo smo se pogledale i istrčale iz stana. U hodniku, u peškiru, bio je mali pas krupnih očiju.

foto: Pixabay/Internet