Priče iz drugog braka XXIII

Prošli su neki dani i prošlo je duplo više noći. Dani nekako prolaze. Noći nikako. Kažu da sam 20 dana ćutala, da reč nisam progovorila. A htela sam, zaista sam htela ali reči nisu htele da se naprave. Drobile su se u slova, tačke i znakove pitanja. Taman bih se ponadala da ću uspeti da sastavim i izgovorim rečenicu, slova bi odletela i nije bilo ničega osim bola.

Raspadanja od bola. 

Nisam bila u stanju da uradim bilo šta, osim da trepćem i dišem i to ako ne plačem. Nisam umela ni da hodam. Neko mi je doneo štap, onaj sa 4 tačke oslonca i ostavio ga u predsoblju. Da sam znala ko je i da sam imala snage, verovatno bih ga, u nekim drugim okolnostima, oplela tim štapom preko leđa. Metalni štap je bio hladan kao smrt. Sve je smrdelo na smrt. Naš krevet. Kupatilo. Sir. Cveće. Sve. Moje misli su trulile i raspadale se i crvi su ih grizli. Sve je prestalo da postoji. Mila je otišla kod oca. Kažu da smo se tako dogovorili. Ne sećam se. 

Obično bih sedela na patosu i gledala ka ulaznim vratima. Niko nije ulazio. Zabranila sam ljudima da dolaze. Uznemiravalo me je sve što je remetilo tišinu. Sa zida sam skinula sat. Smetali su mi pokreti sekundare. Htela sam da zamrznem vreme i da ostanem zamrznuta do kraja sveta. Vukla bih se, po stanu, držeći onaj metalni štap. Nekada sam, njime, udarala po dovratku ulaznih vrata. Neko je morao da bude kriv. Neko je morao da oseti dodir moje tuge i nemoći i besa. Tukla sam dovratak, koliko god sam imala snage. Komšije su dolazile, odlazile, zvali su komunalce i, na kraju, se složili da me puste da lupam po dovratku. Razumeli su me, bez da sam progovorila i jednu reč. Boleo me je moj bes. Dvadesetak dana nisam progovarala. Jedino što sam pristajala da držim bio je metalni kineski štap, za invalide i stara lica. Bila sam gomila krhotina bića, nevešto sastavljena i obučena u neke crne krpe. 

Mnogo je onoga što ne pamtim. Sa detetom sam komunicirala tako što bih uključila video poziv, da se vidimo i da ćutimo. Beskrajno joj hvala što nisam morala da govorim. Sve je razumela, čedo moje milo, malo. Tata i njegova nova žena su se trudili da je obasipaju ljubavlju i pažnjom. Moj štap i ja smo postali jedno. Nije mi trebao, jer sam uglavnom sedela na parketu naspram ulaznih vrata ali mi je prijalo da je tu, za razliku od svega ostalog. Dvadeset dana sam živela na soku od višanja, koji smo Žarko i ja zajedno pravili. Mislima sam pričala sa njegovom slikom. Nekada mi se činilo da je dobro raspoložen a nekada... Da je ljut na mene. Da mi nešto zamera ali slika nije umela da kaže šta. To što sam ga beskrajno volela? To što sam se trudila da bude srećan, ušuškan, obožavan? U danima, kada mi je njegov pogled sa slike delovao ljutito, sedela sam nema i gledala mu u oči. Blic ih je učinio svetlijim. Pomišljala sam da ih potamnim markerom pa sam odustala.

Na groblje nisam išla. Sahrane se ne sećam. Bili su tu kao neki ljudi, meni se sve vrtelo, htela sam da popa oteram. Hvala svima koji su, umesto mene, sve uradili. Nisam im dozvoljavala da mi priđu. Samo štap je mogao da bude pored mene. Čudno je to... Žarko i ja smo se dogovorili da ja prva umrem i da mi on napravi krst, od drveta, sam. Obećao je da hoće. Ko će sada da mi napravi krst? Danima i noćima me je mučilo to pitanje. U masi svih pitanja ovog sveta, mene je mučilo ko će da napravi moj krst i da li će biti lep kao kada bi ga moj Žarko pravio. Mislim da su kumovi dolazili kod mene svakog dana. Roze tabletice, koje mi je kuma donela, bacala sam pod kredenac na terasi. Nisam htela da utupim bol. Htela sam da me boli, bar koliko je mog muža bolelo kad je umirao. Ustvari, htela sam da me boli toliko da umrem od fizičkog bola. Bolje tako nego od bola duše, za mojim čovekom.

Dvadeset prvog dana sam skuvala paradajz čorbu. Stavila sam dva tanjira na sto. Jela sam iz oba. Nosila sam njegove papuče i bade mantil, Sav njegov miris ušao je u mene. Dvadeset drugog dana me je neko odveo u bolnicu. Nisam znala za sebe. Izvukla sam sve one roze tabletice bačene pod kredenac i popila ih, od jednom. Bilo mi je svejedno da li ću da živim ili mrtvim. U grobu je bilo dovoljno mesta za oboje. Šta se i zašto zbivalo u bolnici, ne sećam se. Moj štap i ja postali smo jedno. Dvadeset drugog dana sam prvi put oprala kosu. Više nije mirisala na Žarkove poljupce. Potonula sam kao prava olupina.

Trideset drugog dana sam stajala pored prozora. Ne sećam se koje godišnje doba je bilo. Oslonjena na štap, gledala sam u daljinu, u nebo, u svemir. Pomislih, jebote kako si smeo da umreš kad si obećao da ćeš da me čuvaš, pa mojoj mami si obećao da ćeš da čuvaš Milu i mene i sad si samo nestao? Belo pero je lagano plovilo kroz vazduh. Zaklela bih se da sam čula treperenje anđeoskih krila, tu, u visini moje glave. Ipak, to je bila ona nadrkana brkata sestra koja je delila terapiju.

Bio je tu. Moj najdraži na svetu, moj čovek, moj Žarko, bio je tu. Znam, osećam da je njegova duša bila sa druge strane prozorskog stakla. Možda su mi samo promenili terapiju? Možda sam poludela? Opet nije bilo odgovora. Samo belo pero, sa druge strane prozora koji nije mogao da se otvori.

foto: Internet