Um, drum i ostalo

 U želji da se predstavim kao prava domaćica, ponudih Martinu da doručkujemo. Već sam odlučila da ću da se pakujem i vraćam u Beograd kad mi je pružio telefon. "Vera te zove", reče. Od kad nema struje, potpuno sam previdela da sam zaboravila na komunikaciju dalje od sela. Moja Mila se uspaničila što se ne javljam pa je zvala Veru u Španiju, ona je preko svojih veza došla do Martinovog broja... Samo što Džemsa Bonda nisu angažovale da me pronađe. Dok sam sa Verom razgovarala, krajičkom oka sam posmatrala Martina. Imao je pedeset i neku godinu. Bio je prilično očuvan muškarac. Ne baš od onih što čupkaju obrve i depiliraju noge ali bez mnogo vidljivih tragova života u vidu bora i sede kose. Iako su mu ruke bile grube od ribarskih mreža, naziralo se da ume ponekad i da ih neguje. Odeća mu je mirisala na beli Lenor. Dakle, teško da ovaj čovek živi sam i bilo je skroz zanimljivo zašto o tome razmišljam. Svakako neću da se bavim njime. Spakovaću se i uskoro krećem za Beograd. Kad že

Kad bolje razmislim, postojanje tih stepenica i nije neka tajna. Ni Usveserazumem nije mogao iz aviona da ispadne pred mene. Morao je nekako da se popne. Padale su mi na pamet spektakularnije ideje poput laguma ispod brda, tajnih prolaza iz crkve, tako nekih filmskih akcija. Malkoc me je čak i razočarao a i napolitanke nisu bile baš bog zna šta. Pao je mrak, nekako sam sišla do prodavnice, kupila keksa i mleka i to je bilo to. Peć je morala da se naloži i tu nije bilo alternativnog rešenja. Loženje peći u mrklom mraku je, za jednu gradsku ženu, prilično složen zadatak. Nije bilo vremena za jadikovanje. U kući je bilo ledeno. Uz malo truda i bez pomoći sa Interneta uspela sam. Samo malo sam opekla ruku, poljubila da prođe, zamotuljala čistom kuhinjskom krpom i sela pored peći. Nisam plašljiva žena, naprotiv. Šta sam svašta preživela do tog dana, čudo bi bilo i da se nosoroga plašim. Zamandalila sam kuću i iskreno se ponadala da će majstori sutradan da osposobe struju. U suprotnom, vraća

 Rupa između Verinog placa i ostatka sela bila je veličine kratera od omanjeg asteroida. Svu hranu, koju sam donela, pojela sam prvog dana.  Nije to bilo baš bog zna šta ali morala sam da potrošim jer je bilo upitno kada će frižider opet da radi i da li ću da ostarim pre nego to dočekam. Slankamen je vikendaško selo, što znači da nema bašte iz kojih bi nešto mogla da drpim. Posebno što sam trapava pa bih aktivirala alarme u pola sela. Ne moram da jedem. Kako oni u Indiji, gledaju u Sunce i ručaju zrake, tako ću i ja. Moja nežna koža ponašala se kao na moru, kada sam upoznala Žarka. Pokušala sam da sedim u bašti i smirujem glad gledanjem u Dunav, maštanjem... Ne ide mašta na prazan stomak, da vam kažem iskreno. Jele su mi se čak i sarmice od zelja koje očima ne mogu da vidim. Creva su pevala sonatu kao nikada do tada. U šerpu sam stavila komad mesa, sipala vodu i stavila na peć. Tako bi valjda uradila svaka pećinska žena. Jedina razlika između mene i gospoje Kremenko bila bi to što je o

 Nikad me nije oduševljavalo proleće. Loše podnosim red sunca pa red snega pa košavu, sve to u istom danu. Izluđuje me nestabilnost i vremenskih prilika i ljudi. Proleće je uvod u leto i neka se lepo ponaša. Oprala sam zimske jakne i kape, sklonila sam čizme, ako još jednom budem morala sve to tačno ću da se odselim u Arizonu. Kažu da je tamo suv vazduh i vrućina pa se američki penzioneri sele, da ih manje bole kosti. Još nisam u penziji i ne boli me baš sve ali ima dana. Treba misliti na vreme. Zaista se osećam kao penzionerka. Ne moram da radim, ne budi me alarm, ne jurcam na posao, ne donosim posao kući. Svakog meseca stiže uplata iz Amerike i nema brige. Mila je dovoljno odrasla da ume da se o sebi brine i da joj je zanimljivije da sedi sa prijateljicama nego samnom. Kad sve saberem i oduzmem, sve više vremena sam provodila na Verinom placu nego u Beogradu. Prijala mi je tišina i širina. Bez ograda, bez komšija, bez buke i saobraćaja i svega što je u velikom gradu normalno. Odavno

Pismo iz Amerike, sa šarenim pečatima i brdom dokumentacije, donelo je dobre vesti. Žarkovi rođaci su me obavestili da sam naslednica njegovog udela u porodičnom biznisu. Advokati, notari, vojska ljudi se ovajdila od tog procesa. Obavljeno je brže nego što sam se nadala. Više nisam morala da brinem šta ću da radim, gde ću da radim, da li će naša deca da budu obezbeđena. Jovana je dobila svoj deo. Da je odricanje od nasledstva moglo da vrati Žarka među žive, ne bismo čekale ni tren.  Niotkuda se stvorio momenat ličnog preispitivanja i podvlačenja zamišljene crte ispod realnog stanja. Gde sam bila i šta sam radila predhodnih pola veka? Kome sam dobro učinila, kome štetu napravila, šta sam pametno naučila... Stade sve u par rečenica. To je bio lakši deo procesa. Teži deo je nastao od tačke preloma, šta ću da budem kad porastem? Od detinjstva me obasjava izmišljeni far sa još izmišljenijeg svetionika negde u sred ničega. Kad god bi me život zapetljao, maštala sam o begu na to daleko ostrvo

 Bio je to jedan od onih vikenda kada se nakupi previše posla i obaveza. U ljudskoj prirodi je da odlaže dok ne počne da zapomaže, sa istom odbojnošću i kada bolucka zub i kada ima brdo veša za peglanje. Kod mene su bili Himalaji. Strašno je koliko sam se ulenjila od kada Žarko nije tu. Ništa ne peglam, čuvam i peglu i struju i svoje noge.  Sve njegove stvari sam dala Danki. Jednostavno, on se vratiti neće i besmisleno je da ih čuvam. Tačnije, vrlo je bolno otvoriti ormar pun nekoga koga nema. Ona je sve to odnela u Boku a ja sam se opet razvukla kroz svoje ormare. Većinu stvari je činila odeća za pecanje, za krečenje, "Ovo ostavi Sanja, trebaće ti nikad", brdo sukanja od pre 30 kg i tako neke sve neophodne krpe. Kad god sam htela da ih izbacim, javljala se neka preča obaveza. Ovog puta je to bio Verin poziv da idemo kod nje na plac. Eto konačno prilike da obujem patike iz kojih su napupeli prsti ali ih svejedno volim. Na njeno "Ako nekad budeš htela da idemo...." m

 Bila je to jedna od onih noći koje traju kao večnost. Zadremala sam u svojoj fotelji, ili bar onome gde pas nije poderao i napravio rupe. Samleo me je dan. Ne sećam se kada sam utonula u san ali sam sanjala zemljotres i erupciju vulkana koja je izazvala stravično tutnjanje.  Dok sam tako sanjala cunami u najavi, neko me je dodirnuo po ramenu. Figura u spavaćici, tačno kao ona iz filma "Krug", što se pojavljuje da ljudima srca otkažu od prepadanja. Kosa duga, puštena, povetarac, horor film koji je počeo kao avanturistički ali se nastavio prestrašno. "Mama, da li si ti gluva kad ne čuješ ovu buku, spavaš tu ko neka Bušmanka", rekla mi je moja Mila. I stvarno, sva sam se uspentrala uz fotelju, valjda bežeći od cunamija u snu. Napolju je turiranje motora kidalo mračnu tišinu. Namah me obuze neki strah. Pomešali su mi se filmovi, snovi, java, zvuci, previše svega istovremeno. Nekako sam se raspakovala iz fotelje i otišla do prozora. Buka je tresla stakla svima u mojoj i