Posts

Poručite knjigu

Desetijanuardvehiljadedvadesetprve

Image
 Što ja volim da postavljam Google dijgnoze sebi! Evo, boli me stopalo. Posledica nekih štikli, 50 godina, težine, visine, trčanja po Beogradu, posledica svih pešačenja zbog štrajkova i ne ispunjenih očekivanja. Nije to ništa dramatično ali opet, bolucka i nervra. Naravno da sveznajući Google zna šta mi je. Jedva se odbranih od moguće trudnoće, zapušenog uha, staračke kratkovidosti. Kada sam te dijagnoze odbacila, kristalisala se ona prava: umorna sam od života. Predhodna godina je bila... Puna izazova, da ih tako nazovem. U par meseci, počupala sam svo svoje korenje, presadila se na druge lokacije, ljude i teme i pokušavam da pustim novo korenje. Sve sam promenila. I stan i deo grada i jastuk, krevet, tuš, kuhinju, posao, partnera, prevoz, psa. Sve što sam mogla i nisam morala, ja sam opet promenila, o istom trošku. Kad je disko, neka budu i šarena svetla! Šta sam sve naučila u predhodih pola godine? Naučila sam da mi je dupe uvek pozadi, bez obzira na koju stranu se okrenem, na koju

Priče iz drugog braka XXVIII

Image
Vreme se merilo do onog dana i posle onog dana. Svet se okrenuo naopačke više puta. Bilo je trenutaka  kada nisam znala ni kuda sam pošla ni zbog čega ali sam išla, bogami, uporno sam išla ne bih li našla super lepak, da zalepim krhotine svog života. Jednog dana sve je imalo smisao, svrhu i razlog. Već sledećeg, staklene noge bi prsle i cela konstrukcija bi postala kineska slagalica od million staklića. Najčešće su mi prsti bili isečeni i krvavi, od pokušaja da nešto sastavim. Uglavnom su to bili Frankeštajni od mojih misli i dela. Glava od jednog, trup od ničega, noge i ruke od pomešanog svega u meni. Previše vremena sam trošila na razmišljanje o jabukama. Bilo je mnogo zgodno tamo da se sklonim kad god sam morala da se suočim sa trenutkom sada i ovde. Ubacim se u priču šta da pravim o jabuka i um ne luduje, fokusira se. Bio je početak godine. Onaj neugodni momenat kada bi svi da mi požele nešto najbolje a ja bih da nisam tu. Ne čitam takve poruke. Moja Nova godina nije kada i ost

Dvadesetdevetinovembardvehiljadedvadesete

Image
 "Mama, kakva je to muzika?", pitala me je ćerka čim je kročila u kuhinju. Mesila sam štrudlu i pustila Riblju čorbu. U sekundi, dok sam hvatala dah da joj odgovorim, godine su mi protrčavale pred očima. Nikad nisam bila baš fan te grupe. Bila sam zaljubljena u Mišu Aleksića.  Priča je počela početkom osamdesetih. Bila sam očarana likom i delom Elvisa Prislija. Ležala bih u svom krevetu i gledala ga pravo u oči. Na ormaru je bio Elvisov poster, crno beli, duplerica iz Bravo časopisa. Teškom mukom nabavljenog. Ko je, u to vreme bio tinejdžer u Beogradu, zna koliko truda i veza je trebalo da se dođe do nemačkog časopisa o muzici i muzičkim idolima. I tako, gledali smo se Elvis i ja i ništa mi nije smetalo što je već bio mrtav. Za mene je bio najlepši na svetu. Ni njegova žena mi nije smetala, ma, ništa. U sobi Elvis i ja. I bi tako, dok mi u ruke nije stigao poster Riblje čorbe, baš u vreme kada je objavljen album "Mrtva priroda". Slika sa omota mi je bila toliko gadn

AKO POKUCAM, HOĆEŠ LI MI OTVORITI

Image
 Neću. Nemoj da se trudiš da kucaš na moja vrata. Kada sam ti gledala u leđa, kako si se odvukao napolje, oborenog pogleda i sramno, poželeh da te više nikada ne sretnem. Ni na ulici ni u snu ni u uspomenama. Nema te. Kao da nikad nisi postojao, kao da si manji od najmanjeg zrna kosmičke prašine. Nula. Da, to si.  Okrugla nula, ista sa svih strana, omot bez sadržaja. U nuli nema ničega. Misli da je bitna jer ima 0, taj ograničeni prostor oko svog Ničega! Dan po dan, skoro neprimetno, brisao si sav naš sadržaj. Baš sve što smo stvorili. Ukidao si mi sitne radosti jednu po jednu kao da si čupkao latice iz krune cveta. Izmišljao si izgovore koji vređaju inteligenciju. Ako nisi umeo da smisliš bolje, oh, čemu vređanje mog uma? Zaista si mislio da ne vidim, ne osetim, ne čujem kako zvečiš kao prazna kanta, kao oklop u kome je nekad postojao Čovek a sada je samo telo, prazno, šuplje kao košuljica koju je zmija svukla sa sebe tarući se o stepenik? Možda bi bilo korektno da se na tebe naljutim

Priče iz drugog braka XXVII

Image
Uz klopu, saznala sam da su vlasnici svih okolnih njiva. Pomisao na takvo bogatstvo, na mah, učinila je da poželim da kupim komad zemlje. Već sledeće sekunde, setih se da sam dete sa asfalta i betona, da mi je boravak u sred planine zanimljiv tog momenta ali da tu nije moje mesto. Za početak... Nema reku. Dovoljan razlog da ne kupujem zemlju iako sam bila na klik od realizacije. Vratila sam se u Beograd. Smog, gužva, nije to zdravo okruženje ali je moje, da se ne lažemo. Jedva sam pronašla mesto za parking, zaglavila na kasi marketa skoro sat vremena, baš mi povratak u grad nije prijao. Sa druge strane, pa šta ću ja u selu? Nije da ne mogu da živim bez gradske buke i gužve ali tamo je preterano mirno i čisto. Fali život, fali zvuk grada. Sigurna sam da je divno onima koji su tamo odrasli. Nisam od njih. U marketu sretoh komšiju. Večiti konobar po kruzerima, usidrio se, do sledeće tezge. Pre mog "Zdravo!" počeo je monolog kako ne nezadovoljan, kako je sve bezveze, kako nema po

Priče iz drugog braka XXVI

Image
 Nije tuga vino pa da ga popiješ, iskapiš i nema više. Nije tuga ni knjiga, da pročitaš i znaš da je kraj. Ne umem da budem tužna, iako to svi od mene očekuju. Mrzim očekivanja. Zašto je ljudima baš toliko stalo da me vide ucveljenu? Živa sam, zdrava, relativno normalna. Posle Žarkove iznenadne smti (došlo je doba kada tu reč mogu da napišem i izgovorim a da se ne raspadnem), shvatila sam ko sam i koliko snage imam. Iako je bilo momenata kada je sve, baš sve išlo naopako i kada sam jurila ka dnu kao kamen, kada ga bacite u vodu, uspela sam da padnem i napravim svoj novi mikrokosmos. Ne sporim da je bilo momenata kada sam htela da skočim sa mosta na beton ali su prošli. Da, volim život. Imam dete, dom, prijatelje, neprijatelje, nemam kredite, ne radim više posao koji prezirem, imam milion i jedan razlog da se osećam dobro i jedan razlog da budem tužna. Dogovorila sam se sama sa sobom: poštovaću svoju tugu i dopustiću joj da me preplavi kad god talas bude veći od moje mogućnosti da ne po

Priče iz drugog braka XXV

Image
 To malo, dlakavo biće, tražilo je ljubav i toplinu. Unele smo ga u stan, nahranile, okupale i ni reč progovorile. Kao da je vekovima već tu. Da je bilo koja od nas progovorila, rekla bi da ima osećaj da ga je Žarko poslao. Da nas čuva, jer on fizički nije sa nama. U dubini pogleda malog drhtuljavog psa nazirala sam dubinu koju sam, nekada, videla u drugim očima. Možda je to samo bila želja da još jednom zagrlim, šta znam... Ime Žule mu se samo nametnulo, ne znam zašto. Mila je to predložila a ja... Ja sam se samo stresla. Ne, ne može. Lule, Bule, Cule, sve što nije na Ž može. Bio je suviše mali za neko ozbiljno ime. Cule, na to je reagovao i dizao klempave uši. Nije neka kreativa ali nema veze, niko nije savršen. Prve noći je spavao u dnevnoj sobi. Ujutru sam našla do pola pojedenu Žarkovu papuču. Plakala sam celog dana. Uplašeni pas je mislio da je kriv. Delimično jeste, malo sam bila ljuta, priznajem ali zašto njegove papuče, zašto ne nešto moje, detetovo? Ne dam Žarkove papuče. Ne