Um, drum i ostalo

 Bila je to jedna od onih noći koje traju kao večnost. Zadremala sam u svojoj fotelji, ili bar onome gde pas nije poderao i napravio rupe. Samleo me je dan. Ne sećam se kada sam utonula u san ali sam sanjala zemljotres i erupciju vulkana koja je izazvala stravično tutnjanje.  Dok sam tako sanjala cunami u najavi, neko me je dodirnuo po ramenu. Figura u spavaćici, tačno kao ona iz filma "Krug", što se pojavljuje da ljudima srca otkažu od prepadanja. Kosa duga, puštena, povetarac, horor film koji je počeo kao avanturistički ali se nastavio prestrašno. "Mama, da li si ti gluva kad ne čuješ ovu buku, spavaš tu ko neka Bušmanka", rekla mi je moja Mila. I stvarno, sva sam se uspentrala uz fotelju, valjda bežeći od cunamija u snu. Napolju je turiranje motora kidalo mračnu tišinu. Namah me obuze neki strah. Pomešali su mi se filmovi, snovi, java, zvuci, previše svega istovremeno. Nekako sam se raspakovala iz fotelje i otišla do prozora. Buka je tresla stakla svima u mojoj i

Dvoje ljudi, stondiranih svako od svog bola, našlo se na parkingu. Oblaci su se gomilali. Iz daljine se čulo tutnjanje. Kumulonimbusi su nam pritiskali slepoočnice, do ludila. Ili je to bio bol svakog od nas, udružen u snazi i nameri da nas potpuno samelje? I ranije sam imala momente kada je bol zbog Žarkove smrti prevazilazio sve ostalo. Paralisao bi me tako da nisam osećala vreme, nisam znala mesto, ne osetljiva za bilo šta van sebe. A u sebi.... Bol, mnogo bolnih tačaka zažarenih do tačke izgaranja. Bol koji kida, bol duše koji peče i prži svaku ćeliju svakog organa u meni. Stajali smo na parkingu kao dva korodirana saobraćajna znaka. Da je neko želeo da napravi znak za "Pazi, bol na parkingu", nepozati čovek i ja bismo bili na znaku, ogrnuti ogromnim Ništa koje se nad nas nadvilo kao da želi da nas potpuno nema. Da ostanu dve prazne ljušture na tom parkingu koji je pritisnut kišnim oblacima prošaranim munjama nebeskim. Nismo govorili a sve smo rekli. Naše neme reči bile s

 Da li se vreme, od Žarkove smrti, merilo satima ili vekovima? Ne znam. Znam samo da je bila nedelja ujutru kada sam, u sred predsoblja, na podu videla Žarkov češalj. Onaj malecki, što su nekad muškarci nosili u prednjem džepu sakoa, za svaki slučaj. Taj češljić sam mu kupila ja, iz zezanja, kada smo bili na šabačkom vašaru a dunuo je vetar tako da nam je glave odšrafio. Žarko se smejao mom pokušaju da sredim frizuru prstima. "Eto, da si ti prava dama, imala bi kod sebe i ogledalce i češalj a ne ovako napamet da nameštaš kosu", rekao je moj voljeni. "Eh, da si ti pravi gospodin, imao bi u džepiću sakoa češalj, pa bi moja frizura začas postala savršena", odgovorila se i propela na prste, da ga poljubim. "Sako mi je ostao pored klavira a na teksas jakni nemam džep. I lepa si, da znaš, i tako čupava". Komad plastike na podu predsoblja me je okrenuo naopačke po svim osama. Nisam imala vremena da razmišljam o mogućnostima kako je češljić, i odakle, stigao na po

 Od kad je počela korona, sve nam se izmenilo. Do tada normalni životi dobili su novu dimenziju a izgubili mnogo starih. Kultura, koncerti, druženja, pozorište, bioskop... Sve je to davno prošlo vreme. Prvo ja nisam išla na posao pa sam prestala da budem nervozna, da odlazim sa grčem u stomaku a vraćam se sa bolom u stomaku. Postala sam raspoloženija za sve pa i za svog muža. Veče po veče, dan po dan, rasplamsao se žar  u našem bračnom krevetu. Kao da smo se, posle svakog seksa, podmlađivali pa smo meru povećali sa jednog na dva. E, tu su nastali problemi. Sve traje već godinu dana. Ko bi se tome nadao? Mislili smo mesec, dva pa ćemo da se vratimo u normalni ritam života kad ono... Krugovi su se sve više sužavali pa ostasmo upućeni jedni na druge. TV program je dosadan a i trosed pred televizorom je postao tesan za dvoje na početku šeste decenije.  Prvo smo napravili štetu na bračnom krevetu. Bračni žar se rasplamsao pa puče osnova kreveta već u prvim danima korone. Srećom, moj muž je

 Lepe dane detinjstva provodila sam u Vukovaru, gradu koga više nema. Bar ne onog koji sam volela i koji pamtim. U trafici do bakine kuće kupih knjižicu Balaševićevih pesama. Ima tome trideset i koja godinica. Pratila me je ta knjiga svuda po gradu. I pored Dunava i u šetnjama po gradu, i u kafanama u koje sam odlazila sa ujakom "samo da popriča sa prijateljima". Tu je Dunav bio deb'o. Tu je opasno ledio, toliko da su se nekada sličugali i konjske zaprege tu terali sve dok led nije pukao a Dunav progutao i konje i kola i ljude. Tako je pričala moja majkica, moja babuška koja je znala sve vukovarske tajne iz tog vremena. Moja plava knjižica je bila uz mene. Nestala je u nekoj od selidbi. Pomislih.. Pa dobro, valja se nekad oprostiti od dragih stvari da bismo napravili mesta za nove drage stvari. Skloniti neke uspomene da bi bilo prostora za nove. Rasla sam i, od "Ranog mraza" i prvih Balaševićevih stihova nizali su se novi. Znam gde sam kupila svaku kasetu. Prizn

  Ne volim pozive na masovne manifestacije! Slavlja raznih sorti, druženja više od troje ljudi, neopisivo me to nervira. Dovikivanje preko stola, svi kao fini a sa pritajenom željom da poentiraju i izdominiraju. Dečiji rođendani su 10. krug pakla. Volim decu svojih prijatelja kad su u svom dečijem svetu. Deca su super ali su roditelji ozbiljni smarači. Uvališe mi ne otkaziv poziv na "malo okupljanje, da se deca poigraju a mi matori popričamo". Otišla sam samo zato što nisam opet mogla da odbijem. Koleginica se baš potrudila a ja nisam kapirala zašto sam pozvana, moja Mila je odavno prerasla taj nivo a unučiće svoje još nemam, sve dok se nije pojavio "Draga, ovo je moj rođak, baš sam mu juče pričala o tebi" lik. Falili su nam samo džemperi sa irvasima, da bude kao u romantičnom filmu. Ne zna se ko je veći mrgud. Krenuh da mrčim pa pogledah u njega... Taj je i moj mrk prevazišao. Mrči čovek kao mrki medved. Dva metra, stotrideset kila, odokativno, ako kažem nešto pogr

 Što ja volim da postavljam Google dijgnoze sebi! Evo, boli me stopalo. Posledica nekih štikli, 50 godina, težine, visine, trčanja po Beogradu, posledica svih pešačenja zbog štrajkova i ne ispunjenih očekivanja. Nije to ništa dramatično ali opet, bolucka i nervra. Naravno da sveznajući Google zna šta mi je. Jedva se odbranih od moguće trudnoće, zapušenog uha, staračke kratkovidosti. Kada sam te dijagnoze odbacila, kristalisala se ona prava: umorna sam od života. Predhodna godina je bila... Puna izazova, da ih tako nazovem. U par meseci, počupala sam svo svoje korenje, presadila se na druge lokacije, ljude i teme i pokušavam da pustim novo korenje. Sve sam promenila. I stan i deo grada i jastuk, krevet, tuš, kuhinju, posao, partnera, prevoz, psa. Sve što sam mogla i nisam morala, ja sam opet promenila, o istom trošku. Kad je disko, neka budu i šarena svetla! Šta sam sve naučila u predhodih pola godine? Naučila sam da mi je dupe uvek pozadi, bez obzira na koju stranu se okrenem, na koju