KRCKANJE NEBA, deo I

 

„Gospodine Petroviću, niste potpisali sve primerke ugovora“, vikala je sekrtarica za njim, dok je bežao prema stepenicama koje vode nikud. Realno, sve stepenice vode nekud ali ove provereno ne vode nikud. Kad god bi krenuo niz njih, osetio je kako ga preliva lavina novih zadataka, ciljeva, misija i vizija. Svog onog đubreta koje ide uz „uspešne“ ljude preteći da čoveka živog poklopi i da nikad ne izađe na slobodu.

Svi ti ručkovi, skupovi, humanitarne večere, tim bildinzi, službena putovanja koji su iza njega, u protekle 32 godine, potpuno nepotrebno su mu uvaljeni samo zato što je video ono što je svim kolegama bilo pred nosom, samo ih je mrzelo da se time bave. Možda su samo bili pametniji u proceni da život i slobodno vreme nemaju cenu. Na početku svog radnog veka bio je radnik kao i svi ostali obični radnici u maloj privatnoj firmi. Tu je naučio posao i zakone ali ne one zakone što ih pišu u debele knjige, to može svako ko ima dovoljno slobodnog vremena da se tome posveti. Učio je nepisane zakone. One, koje su postavili ulični trgovci u doba ratova i inflacije, one kako preživeti kad ti je plata 20 maraka za ceo mesec pa, kad je dobiješ, jedva ostane za džak krompira. Zakone koji su eksperimentalno dokazivali da bolje prođe onaj ko ćuti a ne onaj koji govori jer ne treba o svemu da se govori. Posebno, ne pred svakim.

I tako je, u svojoj 27. godini, automatizovao jedan proces koji je multiplikovao mogućnost za zaradu a višestruko smanjio broj njegovih kolega. Iskusni poslodavac nije imao decu. Njega je smatrao za čedo svog rada i prosperiteta pa mu je dozvolio da bude vlasnik 50 % firme. Preostala 2% je osvojio jedne davne noći, na pokeru sa gazdom i još dvojicom njegovih podguznih muva. Iskoristio je momenat kada su ova trojica već bili umorni i uspavani, što od belog ruma što od tople sicijlijanske noći i, malo na znanje, malo na sreću i malo na mračne uslove osvojio je dovoljno da postane većinski vlasnik. Kako to obično biva, išao je samo uzlaznom putanjom. Onog dana, kad mu je advokat doneo papire da je „zvanično uspeo u životu“, poželeo je da nije. Šta mu je to trebalo? Više nema stajanja. Nema ni spavanja vikendom do podne, nema stonog fudbala sa drugarima po celu noć, nema seksa sa Mimom onako iz zezanja. Mima se zvala Milosava, samo je tripovala da će da izgleda pametnije ako se bude predstavljala kao „Mima, sa Dorčola“.

Baš zato što nije bila Mima sa Dorčola nego Milosava iz Mladenovca, nikad je nije shvatao ozbiljno. Njena uloga u životu gospodina Petrovića, na pragu njegovih tridesetih, bila je da popuni vreme između ručka i gelenderisanja sa drugarima iz kraja, baš tu na gelenderu ispred zgrade ka garažama. Milosava je, kao, studirala na Hemijskom fakultetu i savršeno joj je odgovaralo da ima sa kim da potroši vreme između faksa i autobusa kojim se vraćala u Mladenovac. Autobuska stanica je bila blizu a imati momka koji živi u centru Beograda njena velika premija. U odnosu na mladog gospodina Petrovića, svi ostali seoski đilkoši nisu mogli da primirišu njenim mini suknjicama i loknama na kukurozovini.

Da se vratimo u toplu sobu gospodina Petrovića. Živeo je u salonskom stanu u ulici Strahinjića Bana, sa svojim roditeljima, samo zato što je deda zadužio nekog pukovnika još 1945. pa ga je ovaj pustio da žive u stanu proterane jevrejske porodice. Od momenta kad su Petrovići tu ušli, ni bombama niko nije uspeo da ih istera da izađu svi zajedno napolje jer neprijatelj nikad ne spava i neko može da im otme stan. Lopov uvek misli da će da ga pokradu, tako nekako. Do svoje smrti, baka je živela u maloj devojačkoj sobi u ogromnom stanu na kom je preko pločice sa naptisom VAJNBERG neko selotejpom zalepio papirić ПЕТРОВNЋ koji se nikad niko nije usudio da skine. Oduvek mu se činilo da tu nešto nije kako treba, da je nečega previše ili manje nego što treba što je bio odličan motiv da nauči da čita sa 5 godina. Svakodnevno se obraćao starijima sa molbom da prezime napišu kako treba ali odrasli nikad ne obraćaju pažnju na bitne stvari ukoliko im ne donose slavu, bogatstvo ili oba.

Gorepomenuta Mima je prvi put došla u sobu gospodina Petrovića jednog januara, kada je sneg toliko napadao da je, teškom mukom, izašla sa Hemijskog fakulteta na Studentski trg, bez jasne ideje kuda da krene a u Mladenovac da stigne. Obzirom da je sa gospodinom Petrovićem, do tad, popila već dva puta čaj u „Grčkoj kraljici“, oboje su smatrali sasvim prigodnim da se Mimini batačići u miniću ne smrzavaju bez potrebe. Njegovi roditelji su bili uvaženi i poštovani. Posećivali su muzičke svečanosti na Kolarcu i baletsku scenu Narodnog pozorišta, potpuno prigodno dorčolskom stanju stvari. O tome su nadugačko i naširoko pričali sutradan u administraciji Gradskog saobraćajnog preduzeća gde su oboje radili. Kolege su ih posmatrale kao čuda iz paralelnog Univerzuma, iako je većina prolazila pored Kolarca na putu do pogona u Kneginje Ljubice ali.... Petrovići nisi virili. Oni su imali ulaznice, koje su sutradan pokazivali kao materijalne dokaze da su zaista prisustvovali. Tajnu njihovog socijalnog uspeha je čuvala tetka Maca sa drugog sprata, koja ih je snabdevala ulaznicama kao kompenzaciju za držanje kace sa kiselim kupusom u njihovom podrumu jer je svoj izdavala onom ćelavom iz prizemlja.

I tako, jedne hladne večeri a baš pred januarski ispitni rok, mlada Mima je prvi put ušla u salonac Petrovića. Promrzlih prstića i nožica iz minića, mladi gospodin Petrović je brzo predstavio svojim roditeljima i šmugnuli su u njegovu sobu. Kaljeva peć је pucala od toplote baš kao i dugmićI na smernoj košuljici naše drage i rumene Mime. Nije bilo potrebno ni da je mladi gospodin Petrović razodene. Već je bila spremna da kaže UDAĆU SE ZA TEBE. U žaru ljubavnog zanosa njena košuljica je, čudnim potrezom, došla u bliski susret sa kaljevom peći i samo je cvrknula, kao čvarak kad padne na vruć tiganj. Ljubaznošću gospođe Petrović obezbeđena joj je rolka od angore, predivne mekoće i mirisa života u centru Beograda kao i somotske pantalone koje je gospođa Petrović nosila pre 20 kilograma. Utom je došao stariji gospodin Petrović, sa kartama za drugi red u Narodnom pozorištu i glavicom kiselog kupusa koja se cedila iz kese na hrastov parket salonskog stana. Pre nego što se mladi gospodin Petrović bilo šta pitao, zadovoljna, sita i blago oznojana Mima je rasula svoje lokne po dva jastuka na jednom krevetu u njegovoj momačkoj sobi.

Obzirom da mu niko nije rekao gde on treba da spava, noć je proveo u dremanju u fotelji i sve bi ostalo baš tako da lukava gospođica Mima, studentkinja Hemijskog fakulteta, nije shvatila da će sama morati da mu skine prugastu pidžamu, zajaše ga pošteno i obeščasti pred svim njegovim maketama aviona, tenkova i kompletima lektire za baš svaki razred osnovne škole. Mladi gospodin Petrović je sabrao 2 i 2 ali zbir nije zvonio na uzbunu. Sve je bilo baš u najboljem redu. Jedino sumnjivo je bilo zvono crnog bakelitnog telefona u predsoblju tačno u 6 sati I 23 minuta ujutru. Zvao je otac gospođice Mime, ni malo zabrinut zbog snega koji je zavejao puteve između Mladenovca i Beograda. Mladi gospodin Petrović, ponesen krilima svog prvog seksualnog odnosa, želeo je da zvuči malo odlučnije i starije ali nije imao kad da naštimuje glas. Mimin otac je zvao da saopšti vest za javnost: on je došao iz noćne smene, ide da spava i recite Mimi da ne treba da žuri.

Neverovatno ali Mima uopšte nije imala nameru da žuri. Naprotiv. Iz njenih velikih smeđih očiju jasno kao letnji dan štrčala je želja da iz tog stana ne izlazi dalje od Bajloni pijace. Tako je mladi gospodin Petrović bio uvučen u mrežu Miminih najlon čarapa, mini suknjica i bluzica sa vašara u Topoli kupljenih iz prve ruke, od žene koja je lično išla u Istambul po to. Crveni karmin zelene boje je, tih godina, bio potpuni hit. Nije se skidao ni sudskim putem pa je bio potpuno bezbedan za posteljinu porodice Petrović. Nešto je načula kao da su jastučnice još uvek sačuvane iz škrinje za devojačku spremu Vajnberga, čak je pokušala da izračuna koliko godina te jastučnice mogu da imaju ali ne neko prekinuo i račun nije dovela do kraja.

Tog januarskog jutra, mladi gospodin Petrović je zvanično postao većinski vlasnik male firme i vladar Miminih intimnih zona. Što bi se reklo, sasvim ozbiljan čovek. Još mustaće da nacrta i polucilindar nakrivi… Živeo je toliko blizu svoje firme da mu ni automobil nije trebao. I kako sada svet da čuje za njegove uspehe, kako i na koji način? Sve mu ide od ruke a bez njegovog velikog truda i zalaganja. Prekrstivši ruke na leđima kao da ima 80 a ne 26 godina, mladi gospodin Petrović se uputio ka svojoj kancelariji. Popiće prvo čaj iz svoje Miki Maus šolje a onda će glasno da uzdahne i krene u svoj radni dan.

Gospođica Mima je ostala da pije kafu sa gospođom I gospodinom Petrovićem. Zadovoljno su trljali ruke. Otrgli su sina jedinca “od ulice, kafane i lošeg društva”. Ova predivna devojka, čiji je komentar na baš sve bio PREDVNO, odigraće ključnu ulogu u tupljenju rogova njihovog mladog jelena. Baš u to vreme, 20. januara oko 08.45. nad Dorčolom se prolomio čudan zvuk, kao da se lomi džinovska grana ili krcka nebo. Upućene brkate babe iz ulice Đure Đakovića su se prekrstile. Takav zvuk bi se čuo samo kada bi se sudbina nameračila da dokaže da planove ne treba praviti.

foto: Pixabay